Aleksandar Stojković - kick boks

1. Kada bi u dve-tri rečenice trebalo da opišeš ko je Aleksandar Stojković, šta bi rekao?

Aleksandar Stojković, 23 godine iz Bačke Palanke. Zaljubljenik i zaluđenik u kick-boks i borilački sport uopšte. Član Ronin Gym-a iz Veternika.

Visok 186cm, težak 88kg (dok su praznici i pauza). Završio srednju školu u Bačkoj Palanci, i posle iste sa 18 godina se prijavio za služenje vojnog roka.

2. Kao dete si bio u situaciji da razmišljaš da počneš aktivno da se baviš nekim sportom. Kako se rodila ideja za kick-boks?

Kao klinac sam trenirao fudbal u Palanci i mogu da se pohvalim da sam bio dobar igrač, međutim bio sam baraba i uvek su me neke "bitnije" stvari gurale na drugu stranu. Nisam imao vremena da odem na trening, tako da sam u tom periodu prestao da treniram. Ideja prema kick-boksu se sasvim slučajno rodila, voleo sam da gledam borbe ali mi nikad nije padalo na pamet da i ja tako nešto probam, prvenstveno jer u Palanci tada nije bio borilackih klubova.

Kad smo se vraćali iz škole, drugar mi je predložio da pogledam dokumentarac o Mirku Filipoviću. I tada je sve počelo. Verovali ili ne, od tog dana ja sam učio preko youtube klipova, mlatarao u prazno i "ucio", ako se to tako može i nazvati. Kući sam uz pomoc oca u garaži,koja je otvorena sa jedne strane, napravio vratilo za zgibove i nosač za džak.

3.  Bez velikog odricanja nema uspeha, ni u sportu ni u životu. Ti si to dokazao. Šta si sve morao da žrtvuješ da bi se pojavio na prvom turniru i tu u velikom stilu skrenuo pažnju na sebe?

Žrtvovao sam dosta toga, bio sam što bi se reklo "čudak" koji je išao na spavanje ranije i nije vikendima izlazio u grad da bi se fino odmorio. Prijavio sam se na taj turnir sasvim sam, bez ikakvog trenera ili sparing partnera. Kada sam poslao svoju prijavu, meni tada nepoznat a danas moj trener Miša Baculov, jedino je mene (po njegovim recima) prihvatio da radim borbu, što bi se reklo "kao na vasar da sam dosao". Izmedju ostalog, bilo je još 3-4 prijavljenih momaka kao i ja, ali eto jedino je meni pružio priliku.Tada kad sam pobedio rumuna, bio sam najsrećniji. Pre borbe, neću da lažem, rekao sam sebi: sad ako se obrukaš ovde kao shao lin warrior, nije nije to za tebe i radis uzalud. 

Kad sam sabrao sve i oduzeo mislim da nisam napravio los korak sto se kasnije i ispostavilo tacnim. 

4. Ko ti je bio podrška na samom početku karijere i na koji način?

Niko drugi nego moj tata. Ronin gym se nalazi u Veterniku, to je nekih 35km od Backe Palanke,a posto mi je par dana posle prve pobede Misa poslao poruku da se odrzava drzavno prvenstvo u K1 i da razmislim ako bi zeleo da dodjem i treniram kod njih, on bi mi omogucio sve uslove da budem najbolji. Iskreno razmisljao sam se dal' uopste i da spomenem tako nesto jer to sve bila bajka za mene. Finansijski mi je u to vreme (jer druga pomoc mi nije ni trebala), 2011 godine jedini on pomogao da idem,pa makar i 3 puta nedeljno na treninge za sta sam mu jako zahvalan.

5. Kako si bio prihvaćen u klubu Ronin Gym?

Kao i svaki novajlija, tada je glavni trener Ronin Gym-a bio Zoran Vujackov ( Shidoshi ) ,a ja sam upao sa pricom, decko iz garaze,tehnika nula, kondicija sedi 1 , a volja nikad veca.

Upao sam u takmicarski termin, gde su treninzi bili mnogo jaki i vremenom sam adaptirao na njihov sistem. Ekipa je bila super , naravno posle prvog treninga je bila sutka za dobrodoslicu haha salim se :)

6. Koji su tvoji najznačajniji uspesi u prvim godinama u borilištu?

Tada eto posle 2 meseca treninga u klubu sa trenerom , otisli smo na drzavno prvenstvo u K1 i tamo dosao do finala. Najveci uspeh mi je bio da spustim kilazu, prvi put sam tako nesto u zivotu

radio, 4 kg sam spustio da upadnem u kategoriju. Izgledao sam kao Etiopljanin, pa kad ide u lov krije se iza koplja, nesto slicno tome. Prvi mec sam radio sa iskusnijim borcem i pobedio ga na odluku sudija.

Nije bio lak mec, jer sam se navikavao na glas iz ugla, kad trener daje instrukcije sta treba,a sta ne. 2 sata kasnije borio sam se sa domacinom, koji nije radio prvi mec i bio je automatski u polufinalu.

S njim je bilo tesko, bas sam bio umoran i bilo mi je tesko, ali sam se setio koliko je novca dato za autobusku kartu, vremena na treningu i zrtve da bi se dotle doslo. Medalja mi je bila jedino u glavi i uzeo sam je na kraju.

Svoj 4 mec sam radio u Novom sadu opet protiv rumuna,ovog puta dosta iskusniji i neporazen. Pobedio sam ga odlukom sudija, to je bio njegov prvi poraz i na revansu par meseci kasnije, kad sam ja imao 6 pobeda, izgubio sam od njega.

7. Prelomni trenutak u tvom životu se desio u tvojoj 21.godini. 

Da, niko o tome nije ni slutio. Sportista, zdrav zivot, ne pije, ne pusi sto bi se reklo i da se tako nesto dogodi.Posle sasvim obicnog jutarnjeg treninga kad sam se vratio kuci, na tusiranju sam poceo da se osecam cudno

pocelo je da mi se vrti po glavi, gubio sam ravnotezu ali sve to sa osmehom na licu verovali ili ne. Kada sam zavrsio otisao sam da izmerim pritisak, srecom moji su bili kuci kada se to dogodilo. 

Sa pritiskom je bilo sve ok, pa sam mislio da je mozda zato sto sam gladan pa mi je lose. Otisao sam u kuhinju da napravim da jedem i kako sam cistio luk, leva ruka mi se ukocila, luk ispao iz ruke, i nista mi nije bilo jasno.

U tom momentu je moj tata dosao do mene da vidi jel mi je bolje, ja sam se i dalje smejao i mislio je da se zezam sa njima. Zamolio sam ga da mi ocisti luk jer ja ne mogu, ruka mi se ukocila.

Kada sam ustao da on sedne, pao sam dole, nisam imao osecaj u levoj nozi i sve mi se smrklo pred ocima. Odveden sam u Urgentni centar u Novi Sad na ispitivanja i posle pola sata, ustanovljeno je da sam doziveo mozdani udar, da cu biti zadrzan dok se ne ustanovi uzrok. Ja sam se ponasao kao dete, drsko sam pricao sa doktorima i rekao da o tome nema ni reci, ja posle podne idem na trening i to je to. Tek kad mi je sa osmehom doktorica rekla "ajde ustani, idi na trening" video sam koliko je ozbiljno sto mi se desilo. Tog dana 5.11.2011. kada se to sve dogodilo, mogu da zahvalim samo dragom Bogu sto sam ostao ziv i sto su mi se povratile sve funkcije kao da se nista nije ni dogodilo.

Da nesreca bude jos veca, posle 5 dana ispitivanja ustanovljeno je da imam urodjenu srcanu manu, rupu na srcu koja je sve prouzrokovala i da bi trebalo da se operisem sto je pre moguce.

Otisli smo na razgovor i ja sam bio vise nego jasan sa doktorima, to je moja i ludost i mozda nezahvalnost prema Bogu sto sam tako rekao, da ako posle operacije opet ne budem u mogucnosti da treniram i ponovo se borim, ja necu ici pod noz.

I siguran sam da bi tako i bilo. 

8. Suviše malo godina si u tom trenutku imao da bi se uhvatio u koštac sa tako ozbiljnim problemom. Jačinom svog karaktera i ogromnom voljom, ti si uspeo nešto što retko ko može. Šta ti je dalo snagu?

Verujte jedino sport i ljubav prema istom, ja za to zivim, samo sam o tome razmisljao tokom cele rehabilitacije, citao sam dosta o tome, cega da se pazim, maksimalno sam sve gledao da ispostujem samo da se vratim sto jaci.

Ja na te stvari gledam drugacije, sada me vise u zivotu recimo vise nista ne moze iznenaditi, na sve sam spreman, bukvalno.

9. Kako je tekao oporavak i ko ti je davao podršku?

Tesko, otvorena operacija na srcu nije mala stvar, bukvalno vas kao harmoniku otvore i izvade srce napolje. Ja sam se nasalio sa doktorom tada kad sam odveden u salu, da me bar sa osmehom uspavaju, da slucajno ako vidi neko zensko ime, ga eliminise sa srca da pocnem sve ponovo :) Budjenje je bilo jako tesko, ti dani u bolnici su mi najgori dani u zivotu, kad se ti probudis, vidis mrak na prozorima,naspavan pogledas na sat i vidis da je tek 22:00. Nikad vreme da prodje, po meni se videlo da mi je bilo u dusi tesko , dezurne sestre kad su mogle dosle su malo i pricale sa mnom cisto da mi prave drustvo, jer sam bio najmladji tamo. Ne mozete od bolova da se pomerate,samo u plafon gledate, ni najgorem 

neprijatelju tako nesto ne bih pozeleo. Podrsku najvecu su mi davali moji najmiliji, porodica i drugovi. Uvek kad mi dodju u posetu skoro da mi suza krene od srece sto ih vidim. 

10. Posle svega što se desilo, najmanje se očekivalo da se vratiš sportu, a još manje da se vratiš na stazu pobednika. Molim te da opišeš svoj novi početak, svoju prvu borbu (posle oporavka) .

Ja sam mojima naglasio da cu se vratiti po cenu svega, naravno niko nije imao razumevanja za to je pokrenuto pitanje hoce li me strpati u ludnicu :) Moj povratak je najvise ocekivao trener, Misa Baculov

koji mi je tada, u Decembru prosle godine nasao posao u Novom Sadu, kao obezbedjenje na vratima, cisto da imam od tih para da putujem i treniram, nista vise od toga ni trazio nisam. 

Nije bilo lako, ja iz Palanke krenem na autobus u pola pola 6, u 6 mi krece za Veternik i tamo sam negde oko 7, a trening pocinje u 8. Posle trening u 10 uvece me on vozi da radim do 3-4, zavisi od lokala i posle toga

ja sam cekam autobus po onoj zimi, 2-3 sata dok ne dodje.Kuci sam bio oko 9 ujutru dok se dogegam. I tako u krug. Prva borba je bila posle 2 meseca u Slovackoj, Muay Thai pravila, bicu iskren i samokritican, nista posebno, trenere nisam slusao nista, ali sam na neke male poene uspeo da pobedim.

11. Pobedio si najtežeg protivnika u životu. Ako je po božijoj pravdi, treba te podržati na svaki mogući način. Kakav je slučaj sa zemaljskom pravdom? Da li je neko imao sluha da takvog čoveka treba i moralno ali i finansijski podržati na njegovom putu?

Bio sam na razgovoru u Backoj Palanci u opstini, da se vidi barem mesecna karta ili upola da se plati,pomogne, kako god ali nisu imali razumevanja za to, naravno oni su obecali da ce biti posle toga kad god je okrenut njihov broj, gospoda su bila na sastancima.

Moram da spomenem Marina Horvatica, covek je iz Hrvatske, na fejsbuku smo se sasvim slucajno upoznali i tako kad me je pitao jednom kako mi ide sa treninzima,takmicenjem i ostalim bio je odlucan da pomogne da imam 2 nedelje da idem.

Od tate vise nisam trazio,nije mi ni na pamet padalo jer je stvarno sramota, stao sam malo na noge i vreme je da se sam borim. Kada je bilo posla sam sam radio, nekad i pozajmljivao samo da bi imao da odem na trening,ali malo ko to razume ko nije tako nesto prosao u zivotu. Tesko je putovati, trenirati i razmisljati odakle vratiti pare,a da ostanes cistog obraza. Ja sam svaki svoj dinar ulozio u treninge i samo treninge. Malo ljudi to podrzava, individualan je to sport i nema se razumevanja, takmicenja su jednom mesecno recimo nije kao fudbal da imate svaki vikend utakmice.

12. Ne živi se samo u Beogradu i Novom Sadu, a tvoj primer je veoma očigledan. Kako vrhunski sport dovesti i u manja mesta i gradove u Srbiji?

Ja licno mislim, gde ima volje ima i nacina. Bitni su ljudi, ako je neko kvaran i gleda svoj dzep, od toga nema nista. Nazalost sve se vrti oko novca i zbog takvih i njima slicnim ljudima vecina ne uspeva. 

13. Ukoliko bi bio u prilici da budeš učitelj/mentor jednom mladom borcu, kakav bi bio tvoj pedagoški rad?

Imao sam prilike vec, kad sam bio na pauzi zbog operacije, manja grupica momaka me je zamolila da im drzim treninge, da nauce nesto za sebe, ne znam ja to drugacije gledam.

Jako sam strog bio, ne u smislu da ih tucem, tada nisam ni mogao sve da sam hteo, da su se skupili prebili bi me haha, nego ne volim kad jedan trening dodje, drugi ne dodje, dakle totalna neozbiljnost, a pre toga te pita da ga treniras. Volim da je sve pod konac i kako se kaze, to su me i u vojsci naucili.

14. Imaš na raspolaganju deset dana da provedeš gde želiš i sa ljudima (osobom) kojom želiš. Gde bi otišao i pobegao od svih nas dosadnjakovića?

Na obali Dunava sa drugarima, devojkom ( ako postoji ) I njenim drugaricama,ako nema devojke onda samo drugarice haha. Volim da budem pored vode, to me opusta, imam dobre drugare, sta vise da pozelim , osim da ne padne kisa ? :)

15. Ko su tvoji idoli, i ko bi trebalo da budu idoli mladih u Srbiji?

"Ne veruj u idole

U lica sa filma i naslovnih strana 

Ti mozes bez njih" :) 

16. Koje su po tebi najvažije moralne vrednosti svakog čoveka?

Iskrenost i postenje. Danas je malo ko iskren,a pogotovo posten.

17. Obzirom na sveopštu krizu u društvu, kako čovek treba da se bori da psihički i porodično ostane normalan?

Ja nisam odavde, i nisam normalan tako da ne mogu odgovoriti na ovo pitanje sa sigurnoscu :)

18. Ko su ti uzori u sportu a ko van sporta?

Uzori u sportu : Mirko Filipovic, Usain Bolt  itd. 

Van : Tata.

19. Da li je skromnost vrlina ili mana?

Vrlina koju mali procenat ljudi vidi svojim ocima.

20. Van borilišta Aleksandar Stojković je...?

Isto kao i u borilistu, borac ali sa osmehom na licu :)

21. Imaš li planove za dalju budućnost? Čime nameravaš da se baviš kada jednog dana svojom voljom prekineš takmičarsku karijeru? 

Nemam nikakve planove za buducnost,posle svega ovoga, zivim od danas do sutra. Svaki novi dan je jedinstven i nikad se vise ponoviti nece, ali jedno je sigurno "Sto mozes danas,ne ostavi za sutra" I svima lepo :)

22. "Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu". Ukoliko neko ko ima samo jednu želju u životu sada čita ovaj tekst o tebi, šta bi mu poručio i šta bi ga posavetovao?

To je tacno. Moj neki savet je da zivi zivot punim plucima, bez kajanja ako ga ispunjava, da ne gleda okolo sta drugi pricaju nego da slusa svoj mozak vec kad ga ima, tudji mu ne treba.

Neka radi stvari koje ga cine srecnim, zdravo drustvo, smeh = spas. 

Koga predlažeš za našeg narednog sagovornika i zbog čega?

Predlozio bih vam Dejanu Backo, to je devojka iz mog grada, Backe Palanke koja je rodjena bez ruku,a vodi sasvim normalan zivot, drugacija je od nas,ali opet snagom volje i zelje za zivotom pobedila u nekim borbama.

Ona je slikar, ima fantasticne radove, toliko cu vam reci :) 

Nemanja Princolio - parkour

1.Kada bi u dve-tri rečenice trebalo da opišeš ko je Nemanja, šta bi rekao?

Nemanja jako voli da se kreće i trenira. Iskren je i otvoren, a u životu uglavnom radi stvari koje voli.

2.Šta je zapravo parkour – sport, veština, umetnost ili nešto drugo?

Parkour je po meni sva tri i još više od toga.

3.Da li si se aktivno bavio nekim klasičnim sportom i kada si počeo da se baviš parkourom?

Kao klinac sam trenirao tenis 2 godine, i uopšte nisam bio toliko loš. Parkour sam počeo da treniram u februaru 2008. godine.

4.Obzorom da je parkour nešto relativno novo na ovim prostorima, imaš li informaciju ko je bio prvi u Srbiji tačnije ko je taj sport doneo u našu zemlju?

Bogdan Cvetković, najodgovorniji lik za širenje parkoura u Srbiji, a i šire.

5. Jedno je samo trenirati parkour a drugo živeti život u tom stilu. Isto to se podrazumeva i za mnoge veštine naročito borilačke (ovde govorimo samo o zdravom načinu života). Budi ljubazan i objasni nam (malo opširnije) način života jednog trejsera?

Kao i kod skoro svake druge veštine, parkour ima svoju filozofiju iz koje sam jako puno izvukao. Baš ta filozofija je imala jako veliki uticaj na izgradnju moje ličnosti. U parkouru ćete često čuti izreku "budi jak da bi bio koristan". A da bi bio jak, moraš voditi zdrav život i to ne samo u fizičkom smislu.

6.Kako izgleda jedan tvoj dan?

Dnevno imam između 3 i 6 treninga, od cega su 1 ili 2 na difu, jedan trening napolju, a jedan u sali i svaki treci dan teretana. Trudim se da jedem 4-6 puta dnevno. Istežem se jednom ili dva puta. Slobodno vreme provodim sa prijateljima i dragim mi osobama.

7.Obzirom da je to što radite veoma atraktivno, kakvi su komentari ljudi koji vas gledaju tokom vežbanja? (ovo nije za objavljivanje: gledao sam tvoje kolege kako vežbaju u Beogradu u parku kod Dečije bolnice u Tiršovoj. Pošto sam bio u gomili, jedno malo dete je reklo svojoj baki – vidi bako ovaj bata je kao skočko, a bakica je prokomentarisala – recite toj deci da se pripaze da se ne "slomiju").

Uglavnom su ljudi znatiželjni i zbunjeni, pa su komentari različiti. Uglavnom "super, svaka čast" i slični, nekada stariji ljudi govore da ćemo se povrediti, a ima i onih koji nam govore da smo majmuni, što je meni lično kompliment, hehe.

8.Ne živi se samo u Beogradu i Novom Sadu. Kako parkour dovesti i u manja mesta i gradove u Srbiji?

Uglavnom kroz razne radionice i okupljanja koja se organizuju u različitim mestima i gradovima. A i tu su razne društvene mreže uz pomoć kojih ostajemo u kontaktu.

9.Parkour je idealan za uvođenje novih radnji, što naravno predstavlja izazov a to pojačava adrenalin. Kako zapravo izgleda uvođenje nove radnje (vežbe, figure, ... kako god da se to zove), da li tome predhode neki dogovori, probe, gledanje i analiziranje video-klipova sa interneta ili je stvar mašte nekog od vas?

Uvek se trudimo da sve što radimo, radimo sa maksimalnom sigurnošću i preciznošću, zato izbegavamo adrenalin, pogotovo pokusavanja novih stvari pod adrenalinom. Za sve što želimo načiniti postoje razne predvežbe, dok je nekom potrebna samo bolja mentalna priprema.

10.Da li ti je poznat pojam STRAH, obzirom da gledajući šta ti i tvoje kolege radite, moram da priznam da se ja više uplašim za vašu bezbednost i moguće povrede nego vi sami?

Naravno i treba ga uvek slušati, jer ako nas je jako strah uraditi nešto, to znači da nismo dovoljno spremni.

11.Šta se koristi kao zaštitna oprema pri vežbanju i kad se ona koristi?

Od zaštitne opreme ne koristimo ništa, jer nije potrebno. Te ogrebotine i modrice koje imamo nakon nekih treninga samo jačaju našu izdržljivost. Ali nekada odemo u neku salu sa strunjačama kako bi naučili nešto što nas je strah pokusašti napolju.

12.Primetio sam da majstori parkoura vežbaju bosi. U čemu je razlika u tehnici izvođenja pokreta i radnji u patikama i bez njih?

To ne rade samo ljudi sa iskustvom, sve više ljudi još i na početku treniraju bosi. Bosonogi imamo mnogo veću koncentraciju, što nas tera da radimo sigurnije i preciznije, greške ne postoje, jer svaka greška se plaća, takođe bosonogi jačamo stopala i zglobove. U patikama smo opušteniji i često ne osetimo kada pravimo greške.

13.Koliko je parkour efikasniji za razvoj tela mladog čoveka od uzaludnog dizanja tegova u teretanama ili beskonačnog ponavljanja nekih radnji i pokreta u vežbaonicama?

Mogu reći da je samo efikasniji u razvoju motoričkih sposobnosti ljudi. Ali za najefikasnije razvijanje tela, najbolja je kombinacija parkoura i još nekoliko različitih sportova i veština, uključujući i teretanu jer sve to može biti deo parkour treninga po meni.

14.Da li ima devojaka koje se bave parkourom, obzirom na to da je jači pol ujedno i fizički superiorniji, a fizička snaga je ovde važna?

Ima i ima ih sve više svake godine. Bas je lepo kada vidite spretnu, jaku i sposobnu devojku. Mogu reći kada je u pitanju trening, da su u mnogim stvarima upornije od muškaraca.

15.Najbolja reklama za omasovljenje vašeg sporta je vežbanje na javnim mestima. Koliko to praktikujete i kakav je odziv?

Najbolja reklama za širenje parkoura smo u stvari mi sami i naše zajedništvo što verujem privlači mnoge. Jedan traceur važi za osobu uvek spremnu da pomogne drugome, vodi računa o ljudima i okolini u kojoj trenira i živi.

16.Po tvom mišljenju zbog čega i pored atraktivnosti koju ima, parkour ima relativnu blokadu u medijima. Da nema youtube-a, društvenih mreža, ali i ljudi koji vežbaju na javnim mestima, NIKO NE BI ZNAO DA POSTOJITE u Srbiji?

Mislim da uopšte nije tako, dobija sasvim dovoljno pažnje od strane medija u Srbiji i u zadnje vreme te reportaže su sve kvalitenije za razliku od nekih koje su govorile samo ono što su novinari hteli, doduše mislim da ni jedna emisija ne može u svom vremenskom roku prikazati tačno šta je parkour.

17.Malo je poznato da postoje organizovane grupe ljudi koji treniraju parkour u Srbiji. Gde su oni locirani, kako se sa njima može stupiti u kontakt i kako vam se pridružiti?

Po meni postoji samo jedna. To je udruženje građanja “PARKOUR” odnosno Parkour Srbija. Sve informacije o parkouru u Srbiji i parkouru uopšte se mogu naći na www.pksrbija.com. Takođe postoji i grupa na fejsbuku gde se često organizuju zajednički treninzi i okupljanja. Predlažem svim zainteresovanim da posete sajt i forum, jer sve što vas interesuje se nalazi tamo.

18.Postoji li međunarodna saradnja trejsera?

Naravno, parkour je nešto što nas sve vezuje. Uvek volimo da upoznajemo nove ljude, inspirišemo se međusobno i učimo, jer se metod treninga često razlikuje iz države u državu. Mislim da gde god da otputujem, u svetu ću naći barem jednu osobu koja trenira parkour, ugostiti me, pokaže mesta za trening i sa kojom ću razmeniti iskustva. To je nešto što se retko nalazi u drugim veštinama i sportovima.

19.Ko su, pored tebe, najpoznatiji trejseri u Srbiji?

Ne smatram sebe poznatim, ali reći ću dvojicu najistaknutijih traceura po meni koji su najviše pomogli zajednici, a to su Bogdan Cvetković i Ivan Vatović.

20.Čija je ideja da se tvoj talenat prikaze video formama na čijem kvalitetu mogu pozavideti i veće producentske kuće?

Jako sam zavoleo film u srednjoj školi kada sam montirao svoj prvi video iz zezeancije, što se pretvorilo u hobi. Tako da često volim da mešam sve čime se bavim i pravim kratke filmove. Voleo bih da jedan dan ima više od 24 sata kako bih imao više vremena za snimanje, hehe.

21.Za jedno 20-tak godina, kad te budem pitako ko je Nemanja, šta ćeš mi odgovoriti (inženjer, profesionalni trener, političar, direktor nekog preduzeća...?

Na ovo pitanje je jako teško odgovoriti, ali mislim da ne bih voleo da se razlikuje od toga ko je Nemanja sada.

22.Kako ti se sviđa ideja da se barem putem jednog sajta/portala na ovaj način promovišu mladi, uspešni i čestiti ljudi, ljudi koji vrede ali su iz nepoznatog razloga ostali skoro pa anonimni?

Ideja je jako dobra, postoji dosta talentovanih ljudi kojima treba baš to i mislim da ovaj sajt može biti prava stvar za takve pojedince.

Koga predlažeš za našeg narednog sagovornika i zbog čega?

Za naredne sagovornike predlažem Bogdana Cvetkovića i Daniela Girizda. Bogdan Cvetković-Traceur je najzaslužniji za širenje parkoura u Srbiji. To je osoba koja bi ovde imala reći mnogo više od mene. Voleo bih da na ovom sajtu ljudi upoznaju i Daniela Girizda, koji je poznatiji po svom nadimku Stavro. To je retko multitalentovana osoba koja ne dobija ni priblizno dovoljno pažnje koju zaslužuje. On je neko ko je imao veoma jak uticaj na mene i inspirisao me u svemu što radim u životu.

Aleksandar Keljanović - kuvar

1. Kada bi u dve-tri rečenice trebalo da opišeš ko je Aleksandar Keljanović, šta bi rekao?

Ne volim da pricam o sebi, to bih ostavio drugima.

2. Ti definitivno voliš posao kojim se baviš. Ko je zaslužan za to, odnosno ko te je pozitivno "zarazio"?

Od malena sam se divio kulinarskim umecima, prosto sam i tada znao da ću time da se bavim i trudim se da steknem što više znanja i da u tome uspem.

3. Da li je kulinarstvo veština ili umetnost?

Smatram da uz kulinarstvo idu i veština i umetnost podjednako, ali mislim da je najvažnije voleti taj posao i dovoljno mu se posvetiti .

4. Koliko se dugo baviš Carvingom?

Obzirom da se Carvingom bavim tek oko godinu dana nisam imao priliku da učestvujem na većem broju takmičenja, tačnije učestvovao sam u "Carving Cup -Relex ,Kovačica" gde sam osvojio 4.mesto u veoma jakoj konkurenciji, što je za mene predstavljao veliki uspeh.

 

5.Carving-ili rezbarenje voća i povrća nije samo klasična dekoracija uz poslužen obrok, već je postala zasebna umetnost. Ko je prvi došao na ideju da to radi?

Carving je veština ukrašavanja voća i povrća koja je nastala u Kini. U našoj zemlji ovu gastronomsku dusciplinu "Carving" pokrenuo je Tanis Imsirović, koji je takodje bio učenik Ugistiteljsko - turističke škole u Vrnjačkoj Banji.

6. Može kratak kurs carvinga?

Naravno da moze, ko želi neka mi se javi.

7. Revoluciju u medijskom eksponiranju kulinarstva uradio je kablovski kanal 24 KITCHEN. Tu čak imamo i dva kuvara iz Srbije. Kako se tebi kao čoveku iz te struke čini program ovog kanala, učešće naših kuvara i recepti koji su tu prikazani?

Program je veoma kvalitetan i može se dosta toga naučiti .

8. Osamdesetih godina prošlog veka jedini TV kuvar bio je Stevo Karapandža. U poslednjih desetak godina, pojavilo se na desetine emisija o kuvanju. Da li je ta hiper-produkcija kulinarstva pozitivna ili negativna po tvoju struku?

Iz takvih TV emisija se može mnogo toga naučiti, bukvalno odredjeno znanje o kulinarstvu se mozemo steći uz takav program, pa to može samo pozitivno uticati na struku.

9. U TV formama često se dešava da se prave jela sa sastojcima koji se ne mogu naći u Srbiji. Čak postoji jedan slogan: "danas ćete gledati kako pravimo jelo koje nikad nećete moći sami da napravite". U vremenu opšteg siromaštva, koja TV forma po tebi poštuje stanje u novčaniku prosečnog građanina Srbije i poštuje navike i način života našeg čoveka?

Postoji dosta jela koja se pripremaju namirnicama koje nama nisu dostupne, ili su preskupe za naš budzet, ali takodje postoje i jela sa namirnicama koje su nam dostupne.

10. Ko su najbolji kuvari u Srbiji?

Jovica Djurdjević i Saša Mišić.

11. Da li znaš ko su po anketama idoli mladih u Srbiji?

Idoli mladih u Srbiji su uglavnom estradni umetnici. Danas se mladi ljudi ne ugledaju na ljude od kojih bi mogli nešto da nauče, već na one koje su preko noći stekli slavu.

12. Ko su tvoji idoli?

Jedan od mojih idola je Jovica Djurdjević koga sam imao priliku da upoznam na Carving Cup -u.

13. Koje su po tebi najvažije moralne vrednosti svakog čoveka?

Humanost, dobrota i mora.

14. U Srbiji postoji odbojnost prema muškarcu u kuhinji – neki u našoj zemlji i dalje žive u 18-om veku. Kako tvoja okolina (porodica, prijatelji) gleda na tvoje pretpostavljam životno opredeljenje?

Imam punu podršku svoje porodice kao i društva i svi gledaju pozitivno na zanimanje koje sam odabrao.

15. Svaki kuvar ima svoj specijalitet. Bez skromnosti, molim te na svima nama koji mastorišemo u kuhinji napišeš kompletan recept tvog najomiljenijeg jela.

FILIJA

1 l mleka, 600 gr brašna, 150 gr maslaca, 250 gr kisele pavlake, 2 jajeta, so, ulje za podmazivanje. 

Priprema: Ova starinska pita pravi se pod sačem, ali može da se priprema i na savremen način - u pećnici. Izvanrednog je ukusa i neobična, jedino što za pripremanje treba malo više vremena. Umutite od jaja, brašna i mleka testo kao za palačinke, posolite ga. Zagrejte dobro pećnicu i tepsiju podmazanu ulje m i u nju kutlačom za supu sipajte testo i pomerajte tepsiju tako da se testo raziije po celoj površini. Vratite tepsiju u pećnicu i zapecite koru. Pomažite se salvetom, jer ćete tepsiju često vaditi iz pećnice. Kada prva kora porumeni, izvadite tepsiju, premažite koru maslacem i pavlakom sipajte novu količinu testa. Rasporedite ga po celoj površini prethodne kore, vratite u pecnicu i ponavljajte postupak dok ne utrošite sav materijal. Poslednju koru samo zapecite, nemojte je premazivati. Gotovu „filiju" izvadite iz pećnice, malo prohladite i isecite na parčad u obliku romba. Poslužite toplo sa kiselim mlekom ili jogurt om.

16. Da li se baviš nekim sportom?

Treniram vaterpol.

17. Da li je skromnost vrlina ili mana? 

Skromnost je vrlina.

18. Imaš na raspolaganju deset dana da provedeš gde želiš i sa ljudima (osobom) kojom želiš. Gde bi otišao i pobegao od svih?

Otisao bih sa sestrama na krstarenje Nilom.

19. Kako izgledaju trenuci opuštanja – koju muziku slušaš, gde izlaziš...

Najvise volim da provodim vreme sa drustvom, uglavnom izlazimo po kafićima ili u diskoteke, slušam najviše rep, ali nemam ništa protiv drugih vrsta muzike.

20. Šta planiraš da upišeš posle završene srednje škole?

Najveća želja mi je da upišem Gastronomiju u Beogradu, nadam se da ću uspeti.

21. Kako ti se sviđa ideja da se barem putem jednog sajta/portala na ovaj način promovišu mladi, uspešni i čestiti ljudi, kad to u dovoljnoj meri ne rade javni servis i ostala sredstva javnog informisanja?

Drago mi je da mi mladi ljudi mozemo bar preko interneta iskazati svoje kvalitete.

22. Koga predlažeš za našeg narednog sagovornika i zbog čega?

Preporucio bih vam brata od strica Miloša Keljanovića, ne zato što mi je brat već zato sto je dobar sportista, bio je prvak u kickboxu u Srbiji i za godinu dana treniranja 4. u svetu.