Dejan Ilić - fudbalski trener i pedagog

1. Da se u Srbiji cene, poštuju i promovišu ljudi kao što si ti, ovo pitanje bi bilo neumesno, ali pošto nije tako - ko je Dejan Ilić?

Rođen sam u Beogradu pre skoro 43 godine. Tu sam završio školu, studirao, oženio se… Tu su mi se i deca rodila. Trenutno živim i radim u Španiji, a živeo sam još i u Rusiji, Slovačkoj, čak i u Americi. Volim da čitam, pišem, upoznajem svet. Volim da sam u društvu pametnih ljudi.

2. Kao dete si bio u situaciji da razmišljaš da počneš aktivno da se baviš nekim sportom. Znamo da si sada u svetu fudbala, ali šta je prethodilo tome?

Čini mi se da sam se oduvek bavio nekim sportom. Koliko me sećanje služi, prvo sam se bavio karateom i plivanjem, zatim vrlo kratko fudbalom, igrao sam čak i odbojku, ali ozbiljno i predano sam trenirao jedino atletiku i to u AK Partizan. Počeo sam kao skakač u dalj, ali sam se brzo prebacio na desetoboj. Kao junior sam bio dva puta bronzani na prvenstvima SFRJ, čak imam i jedan nastup za reprezentaciju.

3. Ukoliko bi trebalo da neutralno, koliko je god to moguće, oceniš sebe kao pedagoga, šta bi sebi zamerio, šta bi unapredio a čime se ponosiš?

Tokom svoje trenerske karijere, koja traje preko 20 godina, prolazio sam kroz razne faze. Ranije sam bio mnogo strožiji i zahtevniji, nekad krut i nefleksibilan. Neke svoje stavove sam znao da branim previše tvrdoglavo. Sada sam umereniji, sa mnogo više razumeanja i tolerancije. To valjda ide sa iskustvom.Ponosan sam na to, što pre ili kasnije, ostvarim svaki cilj koji zacrtam. Da li je to upornost ili sreća, ne znam.

4. Koliko vremena posvećuješ edukaciji u okviru svog posla?

Nekada sam jako puno čitao, išao na seminare, kongrese, posećivao poznate evropske klubove i gledao na koji način rade, komunicirao sa najpoznatijim kondicionim trenerima… Još uvek imam naviku da čitam, uglavnom stručnu periodiku, ali dosta vremena provodim u razmišljanju, tj pronalaženju novih puteva za rešavanje starih problema. To traganje smatram najvažnijim aspektom svake edukacije.

5. Pre 20 godina, igrač u proseku po utakmici istrci 7-8 km a danas 13 do 14 km. Šta je toliko uticalo na rast fizičkih performansi, da li je napredak postignut u okviru nutricionizma, načina rada sa fudbalerima, zbog boljih fizičkih predispozicija mladih ili nešto što nije povezano sa sportom?

Podatak koji ste izneli nije u potpunosti precizan. Igrač prosečno po utakmici prosečno pređe ( u zavisnosti od pozicije u timu ) od 10 do 12km. Manje od 50% svih kretanja na utakmici spada u trčanje. Ono što razlikuje vrhunske ekipe od onih prosečnih, je intenzitet. Naime, daleko je veća distanca pređena u zoni visokog i maksimalnog intenziteta. Razlozi su mnogobrojni. Danas se mnogo veća pažnja posvećuje pravilnom doziranju opterećenja, kvalitetnom oporavku, naravno i pravilnoj ishrani i suplementaciji.

I selektivni modeli su drugačiji, tako da veština baratanja loptom nije vise presudni faktor, već mnogobrojni fiziološki, motorički i psihološki parametri.

6. Po tvom mišljenju, kakav je profil ljudi koji se Srbiji “trče za bubamarom"?

Fudbal se igra gotovo svuda. Ne znam pouzdano, ali verujem da i najmanje selo u Srbiji ima fudbalski teren. Da bi dali precizan odgovor na pitanje: Koji je profil ljudi koji u Srbiji igraju fudbal?, potrebno je neko ozbiljnije istraživanje, a ne zaključivanje na osnovu ličnog utiska. Da ipak pokušam da dam odgovor u šaljivom tonu: Došli divlji i isterali pitome.

Kada sam bio dečak, znalo se ko se u razredu bavi kojim sportom. Fudbal su igrali uglavnom odlični đaci. Danas ni ne idu u školu, već završavaju vanredno ( i to ko zna gde ), čime ostaju zauvek hendikepirani i u socijalnom i u emotivnom smislu ( da ne pominjem obrazovanje ) za najviše domete.

7. Iz tvog iskustva, koliko menadžeri a koliko roditelji mogu da pozitivno ili negativno utiču na karijeru mladog fudbalera?

Nemam skoro nikakava iskustva ni sa roditeljima ni sa menadžerima, budući da sam uvek radio sa seniorima, a menadžera nikada nisam imao. Gledajući sa strane, verujem da imaju jako veliki uticaj. Na kraju krajeva, u Srbiji se oduvek govorilo: Posmatraj dete i znaćeš kakav mu je roditelj, tako da sve pozitivne i negativne pojave koje vidimo kod igrača, možemo povezati sa njegovim ( kućnim ) vaspitanjem.

8. U trenucima pre početka važne utakmice, o čemu razmišljaš?



To se vremenom menjalo. Dok sam radio u srpskom fudbalu, jedine velike utakmice su bile protiv Crvene Zvezde i one evropske. Moram da priznam da sam tada često imao problem kao što su ubrzan rad srca, pojačana nervoza, anksioznost itd.

Danas sam se potpuno adaptirao i prilično sam miran. Pošto je moj deo posla zagrevanje ekipe pred utakmicu, trudim se da to uradim koncentrisano i da svojom mirnoćom smanjim eventualnu tremu kod igrača, koja je česta, pogotovo kod mlađih.

9. Da li je u pitanju mentalitet, stil života ili nešto treće, ali naš fudbal je definitivno "sporiji" od Španskog. Zbog čega?

Odgovor je jednostavan: slaba liga. U bilo kom poslu, jedna od stvari koje nas teraju da napredujemo, da radimo na sebi, da se usavršavamo je upravo konkurencija, a ona je u Srbiji slaba. Da dam jedan primer. Partizan, kao naša najbolja ekipa, sa svojim igračkim kvalitetom, bez problema može da igra u španskoj Primeri. Ali u ovom trenutku, tvrdim, borili bi se za opstanak u Segundi i to upravo zbog brzine i intenziteta na koji nisu navikli. Nije reč o tome da li oni to mogu ili ne. Mogu. Naši igrači igraju u najvećim evropskim klubovima, ali samo oni koji su uspeli da se adaptiraju upravo na brzinu i intenzitet.

10. Upoznat si da je fudbal u Srbiji u svakom vidu krize. Nekada se na stadione odlazilo da bi se navijalo, radovalo ili tugovalo zbog rezultata, a danas to nije slučaj. Kakav je osećaj igrati na Santigo Bernabeu kada na utakmicu dodje u proseku od 50.000 do 60.000 navijača koji su tu samo da bi bodrili svoj klub?



Osećaj je, naravno, fantastičan, ali je još lepši osećaj kada moja supruga obuče deci dresove naše ekipe i ode na taj isti stadion pomešana u metrou sa navijačima Reala, uredno uđe na stadion i sedne na svoje mesto okružena opet navijačima Reala, raduje se svakom golu koji damo i sve to bez bojazni da će se njoj ili deci bilo šta desiti.

Dok sam radio u Partizanu, moja deca nisu bila ni na jednoj utakmici.

11. Koliko god ovo pitanje surovo zvuči, ali moram ga postaviti. Da li vredi biti navijač pravi, iskreni navijač u Srbiji, obzirom na sve što se dešava u našem fudbalu? (objašnjenje koje neće ući u razgovor – ukoliko se priča da se unapred zna ko će pobediti, ukoliko postoje sistemi 3 za 3, ukoliko se uveliko priča da se zna ko će biti šampion, postoji veliko mešanje političara i tajkuna u rad klubova, da li mlad čovek treba da troši energiju, volju i snagu da navija za bilo koji fudbalski klub ili da se okrene nečem drugom)? 
    Odgovor je DA.

Ne navija se za neki klub zbog interesa niti bi dešavanja u ili oko fudbala trebalo da utiču na nečije opredeljenje da li će da navija ili ne. Za nekog navijaš bezuslovno: i kad pobeđuje i kada gubi.

Na kraju krajeva, nadamo se svi da će se sve negativne pojave jednog dana iskoreniti, a jedini koji mogu da donesu te promene su upravo ti: pravi, iskreni navijači.

12. Da li su nagrade merilo kvaliteta? Ovo pitam zog toga što smo svesni činjenice da nas imena nekih "najuspešnijih" i "najboljih" u godini poprilično iznenade. Konkretno, čini mi se da je Miroslav Đukić očigledan primer takvih nepravdi. Da li se slažeš?

Nezgodno je sa tim nagradama. Čini mi se da ne postoje jasni kriterijumi, te je mogućnost greške prilična. Sa druge strane, prave nagrade trener dobija na terenu, sa svojom ekipom. Ta priznanja mu niko nikad ne može oduzeti.

13. Osim nepravdi usled kojih se više ceni podobnost nego kvalitet i trud, postoje i one sportske nepravde. Poštovaoci fudbala pamte onaj čuveni gol od Valensije. Da ne solim ranu, kako se boriti protiv takih nepravdi.
    
    

    

To jeste bila velika sudijska greška, ali ne želim da verujem da je bila plod namere ili nekog plana. Jednostavno, sudija se nije snašao. Taj sudija je mlad, ovo mu je prva sezona u Primeri. Osećaj nepravde stoji, ali to su stvari koje se u sportu svakodnevno dešavaju. Po mom mišljenju, potrebno je da trener ima mogućnost da zatraži da se na licu mesta pregleda snimak i ustanovi da li je bilo greške ili ne i u skladu sa tim potvrdi ili poništi ranija odluka.

14. Zbog čega postoji veliki otpor uvođenju savremenih tehnologija u deljenje pravde na fudbalskim terenima? Da li je "oko velikog brata" smetnja raznim mahinacijama?

Ovo pitanje je više za one koji se bave teorijama zavere, ja na taj način ne razmišljam. Smetnja mahinacijama može da bude za neke logičan odgovor, ali je za mene mnogo logičnije skupa oprema i nemogućnost da se na svim stadionima stvore isti uslovi.

Ipak verujem da će vrlo brzo, tehnologija koja se već koristi u nekim sportovima, primeniti i u fudbalu. Za početak, samo na najvećim takmičenjima tipa Svetsko prvenstvo ili Liga šampiona.

15. Kao neko ko je detinstvo proveo u Beogradu, tamo gde te karijera dovede da li donosiš i šmek sa beogradske kaldrme, tačnije sa čime što je prepoznatljivost Beograda upoznaješ svoje kolege u inostranstvu?

Time što sa velikim ponosom i ljubavlju pričam o svom gradu. A imam čime da se ponosim i o čemu da pričam.

Biti Beograđanin nije geografsko poreklo, već stanje. Simbol Beograda su raširene ruke, osmeh, šmek, diskretni cinizam, ponekad i drskost. To ne može da se nauči. Sa time se čovek rađa, kao sa klempavim ušima. Jednim pogledom se prepozna. Nole je Beograđanin. Duda Ivković je Beograđanin. Sale Đorđević, Igor Milanović… To su ljudi koje Španci jako dobro znaju i pred kojima stoje mirno.

16. Obzirom da nisi konstantno u Srbiji, da li znaš ko su po anketama idoli mladih u Srbiji? Ko su tvoji idoli, i ko bi trebalo da budu idoli mladih u Srbiji?

Nisam konstantno u Srbiji, ali pratim redovno šta se sve dešava, sa većom ili manjom pažnjom.

Ne znam za ankete, ali pretpostavljam da su idoli oni kojih bi se moja generacija stidela. Nekada se znalo ko sluša Bitlse, a ko Stonse. Ko Čorbu, a ko Dugme. Narodnjake nismo uzimali u obzir. To je bio blam. Bojim se da je danas situacija izmenjena na gore. Mi u stvari ne treba da se stidimo raznih kvazi idola, već sami sebe, jer smo ih sami stvorili. Nije kriv pacov što je pacov, već onaj što nas ubeđuje da je to u stvari mačka. A ako ja u to još i poverujem, i dalje ne znači da je pacov mačka, nego samo da sam ja glup.

17. Zbog čega se u Srbiji (osim Novaka Đokovića) medijski ne forsiraju mladi uspešni ljudi već se medijska pažnja usmerava na starlete, mediokritete željne samoreklamerstva i pevaljke sumljive inteligencije i morala?

To je pitanje za urednike medija. Mislim da oni nisu svesni da njihova uloga nije da povećaju gledanost ili čitanost tako što će na naslovne strane da stave tragove koji obično ostaju na toalet papiru nakon upotrebe, već da edukuju ili bar usmeravaju svoje konzumente ka pravim vrednostima. E sad, ima i onih koji veruju da su pomenuti tragovi prave vrednosti, ali to je već dublji problem.

18. Ko su po tebi najveće fudbalske legende u svetu i kod nas, i sa aspekta fudbalske veštine ali i ljudskosti i morala?

Sa aspekta fudbalske veštine svakako Leo Mesi u svetu, a kod nas Saša Ilić. Sa aspekta ljudskosti i morala morao bih da zađem u neku drugu oblast.

Šalu na stranu, svuda ima dobrih i loših ljudi, pa i u fudbalu. Tokom svoje karijere upoznao sam neke stvarno divne ljude za koje mogu da kažem da mi je čast što ih poznajem,ali ne bih nikoga da izdvajam posebno.

19. Obzirom na sveopštu krizu u društvu, kako čovek treba da se bori da psihički i porodično ostane normalan i zdravstveno stabilan?

Možda bi trebalo da se okrene sebi i svom duhovnom razvoju. Kažu psiholozi da je stvaralaštvo pouzdan lek, a ja bih dodao i bavljenje filozofijom. Fliozofija nas prema problemima postavlja kao posmatrača i tumača, a ne kao žrtvu. Prema stvarnosti se treba odnositi nepristrasno, kao da se nekom drugom dešava. Kao da je u pitanju kiša koja pada bez obzira na našu volju. Naša volja je da li ćemo da u kiši vidimo poeziju, ili ćemo samo da kisnemo.

20. Da li je skromnost vrlina ili mana?

Mana je ukoliko služi za skretanje pažnje na sebe ( znam neke koji se hvale sopstvenom skromnosti ), a vrlina je ukoliko je nenametljiva i prirodna.

21. Koje su po tebi najvažije moralne vrednosti svakog čoveka?

U srednjem veku je postojao viteški kodeks, koji je imao 11 tačaka i koga je bilo sramota ne pridržavati se. Ukoliko bi neko prekršio bilo koju, bivala bi mu oduzeta viteška čast.

Odredbe su bile primerene vremenu: brani crkvu, voli domovinu, poštuj i brani slabije, ne laži , budi velikodušan prema svima, ali i ne pokazuj milost prema neprijatelju, nikad ne ustukni sa bojnog polja itd.

Iako su davno prošla vremena vitezova, neke tačke su primenjive i danas, ali ja bih probao da ih sve svedem pod jednu:Budi pošten.

22. Kako ti se sviđa ideja da se barem putem jednog sajta/portala na ovaj način promovišu mladi, uspešni i čestiti ljudi, kad to u dovoljnoj meri ne rade javni servis i ostala sredstva javnog informisanja?

Koga predlažeš za našeg narednog sagovornika i zbog čega?

Ideju u potpunosti podržavam i sa velikim zadovoljstvom i ponosom sam učestvovao. Želim vam da istrajete.

Za vašek narednog sagovornika predlažem Damjana Martinovića, akademskog slikara i asistenta na Akademiji Klasičnog Slikarstva u Sremskoj Kamenici pri Univerzitetu Edukons, a zašto, reći će vam on sam u 22 priče.

Poruka za nas u Srbiji:Verujte prvo da dobro postoji, a zatim da vredi boriti se za dobro u sebi i oko sebe. I na kraju: Borite se!

Nemanja Milošević

Nikola Ćeranić

Draško Popović - karatista i novinar

1. Kada bi u dve-tri rečenice trebalo da opišeš ko je Draško Popović, šta bi rekao?

Rođen sam 31. maja 1987. godine u Beogradu. Porodica mi je poreklom iz Šavnika, pa se može reći da sam terazijski Crnogorac. Završio sam Vojnu gimnaziju i student sam četvrte godine Pravnog fakulteta u Beogradu. Član sam Kaizen MMA akademije i kjokušin-kan tima Mas Ojama, zaposlen u Sportskom žurnalu u redakciji borilačkih sportova.

2. Kao dete si bio u situaciji da razmišljaš da počneš aktivno da se baviš nekim sportom. Kako se rodila ideja za baš ovaj sport?

U ranom detinstvu sam bio bolešljivi debeljko bez samopouzdanja. Želeo sam da naučim da se branim, jer sam bio jedan od najslabijih dečaka u razredu, pa sam krenuo na karate.
Šotokan karate sam trenirao šest-sedam godina pre nego što sam dobio crni pojas, a bavio sam se i gođu rju stilom nešto više od tri godine.
Povreda noge me je udaljila od treninga na skoro godinu dana, a tada je Mark Lajhner otvorio Kaizen MMA akademiju, čiji sam član nešto duže od četiri godine.
Ipak, nisam potpuno odustao od karatea, pa sam prošle godine krenuo kod mog prijatelja Žarka Dukića na kjokušin. 

3. Da li je to čime se ti baviš veština ili sport?

Nisam ljubitelj stroge podele na borilačke veštine i sportove. Sport je borilačka veština sankcionisana pravilima, koji je najbolji način da svoju veštinu testiramo u situaciji koja je jako bliska realnosti.
Ono čime se ja bavim (MMA i kjokušin karate) jesu sportovi, ali su za mene i borilačke veštine. Često se praktikanti ,,borilačkih veština” kriju iza tog naziva jer nemaju hrabrosti da se okušaju na sportskom takmičenju, pa se pravdaju kako neće da izlaze u ring gde ne smeju da koriste svoje smrtonosne zahvate. Dešava se i da omalovažavaju sportove jer, kako kažu, čim se uvedu ograničenja veština trpi jer su zabranjene brojne efikasne tehnike. Pri tome često prećute da oni sami ne rade ni sparinge na treninzima i da pojma nemaju kako izgleda realna borba, pa tako nemaju nikakva prava da ocenjuju šta je primenjivo a šta nije.
Naravno, to ne znači da svi koji se bave borilačkim sportovima treba i da se takmiče.

4. Zbog čega je borilački sport ili sport uopšte važan za mentalno i fizičko odrastanje mladih?

Kao mali sam imao velikih zdravstvenih problema. Bio sam plućni bolesnik, bolovao sam od opstruktivnog bronhitisa i ni sam ne znam koliko sam nedelja i meseci proveo u bolnicama. Do četvrtog razreda osnovne škole sam bio oslobođen fizičkog, bio sam slabašni debeljko koji je imao problema i da se popne stepenicama do petog sprata. Pored zdravstvenih problema, samopouzdanje mi je bilo na jako niskom nivou.
Sa jedanaest godina sam počeo da tereniram karate i sviram trubu. Verujem da su i jedno i drugo presudno uticali na to da, od tog trenutka, više nikada nisam imao disajnih problema. Pumpicu, bez koje nisam smeo da izađem ni do prodavnice, više nikada nisam upotrebio.

5. Ukoliko bi bio u prilici da budeš učitelj/mentor jednom mladom borcu, kakav bi bio tvoj pedagoški rad?

Proći će dosta vremena pre nego što ću moći da budem mentor nekome. Ja još uvek imam mnogo da učim, pa za sada ne razmišljam o tome da svoje znanje prenosim mladima. Pokazati neku tehniku ili voditi trening je jedno, ali za pedagoški rad sa mladim borcima mi je još uvek prerano. 

6. Ne živi se samo u Beogradu i Novom Sadu. Kako vrhunski sport dovesti i u manja mesta i gradove u Srbiji?

Postoje klubovi u manji mestima i gradovima čiji borci postižu odlične rezultate. Ukoliko se treneri i takmičari stalno usavršavaju, saradjuju sa ostalim klubovima, posećuju seminare boraca i trenera koji često dolaze u Srbiju, rezultati neće izostati.
Mislim da je tim Konstriktor iz Kule koji vodi Dejan Tešić odličan primer za to.

7. Zbog čega nema medijske pažnje za tebe i tvoje kolege-borce?

Pitanje je koliko sami borci mogu imati koristi od prevelike medijske pažnje. Život borca je široj publici prilično dosadan, sve se svodi na treninge, jelo i odmor. Većina sportista, ne samo boraca, koji uživaju veliku medijsku pažnju je uglavnom to ,,zaslužila” ponašanjem van terena.
Mnogi vrhunski borci i UFC šampioni često ističu kako im medijska pompa smeta i da im je to ponekad teže od same borbe. 

8. Po tvom mišljenju, kakav je profil ljudi koji se u Srbiji bave borilačkim veštinama?

Kao i u svemu, ima nas raznih. Lično, imam odlična iskustva sa ljudima iz srpskog borenja, mada ima i onih sa kojima ne želim nikakav kontakt.

9. Kako gledaš na to da se ne radi baš isto u svim klubovima (karate, kik-boks, ...), pojedini klubovi dozvoljavaju neka svoja pravila u treniranju – umesto u adekvatnoj opremi (koja se u najprostijoj verziji svodi na majicu i šors), negde je poenta trenirati u što markiranijim trenerkama i što markiranijim patikama. Da li je to manjak autoriteta trenera ili svesno izigravanje pravila ili nešto treće?

Razumem zašto koristiš markirane patike kao metaforu, i siguran sam da je ovde u pitanju manjak autoriteta trenera, koji nisu u stanju da objasne članovima da se neka pravila moraju poštovati. Nekada su treneri nezainteresovani, nekada žele da samo uzmu članarinu, a moguće je i da nemaju petlje da se suprotstave ,,batici”. Nikada nisam trenirao u takvim klubovima, a na mestima gde treniram ovakve osobe se ne zadržavaju.

10. U vreme stare Jugoslavije, boks je bio najpopularnija borilačka veština. Kakvo mišljenje imaš o tadašnjim šampionima Parlovu, Benešu, braći Kačar, Anti Josipoviću, Azisu Salihu? Većina tadašnjih šampiona doživela je lični krah po završetku karijere. To se desilo i zbog neprofitabilnosti boksa kao sporta u našoj zemlji, ali i zbog raspada bivše nam države. Da li misliš da se zavesa zaborava može navući i na sadašnje šampione kad završe karijeru?

Svi koje si naveo su veliki šampioni, umetnici u ringu. Žao mi je što oni, a ni naši legendarni rvači, nemaju prave naslednike.Što se kraha po završetku karijere tiče, čak i mnogi NBA igrači su ubrzo bankrotirali, a cifre koje oni zarađuju su neverovatne. Mislim, mada možda nisam u pravu, da je problem u tome što sportisti, dok su mladi, ne razmišljaju o tome da svaka sportska karijera ima rok trajanja i da trba živeti i nakon što okače rukavice o klin.

11. Da li znaš ko su po anketama idoli mladih u Srbiji? Ko su tvoji idoli, i ko bi trebalo da budu idoli mladih u Srbiji?

Mogu da pretpostavim. Uzor mladima bi pre svega trebali da budu ljudi iz njihovog okruženja, a tu posebno mislim na roditelje.
Imam zaista mnogo uzora ali jedini pravi idol mi je moj otac Darko, koji je nažalost preminuo pre šest godina. I danas se trudim da sve što radim radim tako da njega učinim ponosnim, a tako će verovatno biti dok sam živ.

12. Zbog čega se ne forsiraju mladi uspešni ljudi već se medijska pažnja usmerava na starlete, mediokritete željne samoreklamerstva i pevaljke sumljive inteligencije i morala?

Ma koliko bih voleo da prebacim odgovornost na medije koji nas zasipaju smećem u vidu rialiti programa, grozne muzike i tako dalje, ipak je tržiste to koje odredjuje šta ćemo gledati. Da dva miliona ljudi ne gleda Farmu, ne bi nas toliko bombardovali takvim programima.
U situaciji u kojoj je naša zemlja danas, taktika ,,Hleba I igara” savršeno funkcioniše. Umesto da se pitaju šta bi moglo da se promeni na bolje, ljudi brinu da li je Era zveknuo maloletnicu i na koga će skočiti Soraja. Medijski program je samo jedan od odraza našeg društva koji se meni lično ni najmanje ne dopada.

13. Nameštanja u svakom sportu ima. Koliko je sport kojim se ti baviš imun na to, i kako reaguješ na nepravdu (kao u životu tako i na sportskom borilištu)?

Što se kjokušin karatea tiče, prilično sam siguran da nameštanja nema jer je ovo ipak amaterski sport. Pristranih sudija ima, kao i u svakom sportu, ali nameštanja u pravom smislu teško.
Što se MMA tiče, u ozbiljnim organizacijama nameštanja su retkost, ali postoji mnogo problematičnih odluka sudija. Razloga je mnogo, ovo je još uvek mlad sport pa nema ni dovoljno edukovanih sudija, ali često su neki borci nepravedno favorizovani.
U poslednje vreme spekuliše se da je u Japanu bilo mnogo nameštaljki. Verujem da tu ima istine, ali nisam siguran koliko je to zaista bilo rasprostanjeno.
Šatorske turnire i nastupe Bob Sapa i sličnih je bolje da ne komentarišem, jer to sa spotrom nema blage veze.

Što se nepravde tiče, sve zavisi od situacije, nekada mirno a nekada jako burno. Što se sporta tiče, imao sam sreće pa nije bilo većih nepravdi.

14. Kako gledaš na pokušaje "šatorske" organizacije nekih mečeva, gde je samo bitno da se napuni hala, odnosno proda što više ulaznica i zaradi što više para, a da kvalitetom onoga što se dešava u centru hale budu zadovoljni samo zaluđene tinejdžerke, a nikako pravi borci?

Zaboravio si još jedan bitan motiv – nazovi borci organizuju mečeve za nepostojeće titule protiv rivala koji im ili nisu dorasli, ili su plaćeni da padnu. Naslušao sam se priča o titulama u UFC jugozapadne Srbije, Kombat martial arts, stilovi karatea nastali pre tri dana gde u kategoriji ponekad i nema dva takmičara, nekim verzijama boksa za koje niko nije čuo...
Mislim da nema potrebe da obrazlažem kako gledam na to. Trudim se da svima koji još uvek ne umeju da razlikuju sport od cirkusa ukažem na to, da ne bacaju pare i vreme na nešto što ne vredi i da ne poistovećuju Miloševića, Veličkovića i ostale prave borce sa Nanetom i ekipom.

15. U trenucima pre ulaska u borilište, o čemu razmišljaš?

Uglavnom mi polazi za rukom da se pred meč potpuno isključim jer je tada prekasno za sastavljanje taktike. Nemam problema sa tremom jer sam još kao dete dosta nastupao (svirao sam trubu i često se takmičio), ali uvek postoji mala doza straha, pa se trudim da ne razmišljam o samoj borbi. Uvek zamišljam kako sa tatamija izlazim kao pobednik, ali ne i o načinu na koji sam pobedio.

16. Individualni ili ekipni sport – kod individualaca sve zavisi od tebe, ali kod ekipe to nije tako. U ekipi može da budu svi vrhunski "igrači" a da ekipa bude najgora. Da li je čovek po rođenju ima predispoziciju da bude "solista" ili ne i šta sve mora da žrtvuje da bi postao vrhunski sportista?

I u individualnom sportu tim je jako bitan jer iza uspeha stoje i treneri, sparing parneri i tako dalje. Ipak, postoje ljudi kojima odgovara da u samom meču drže sve konce u svojim rukama, a takav sam i sam. Nisam se pronašao ni u jednom ekipnom sportu, a većona mojih prijatelja koji se bave individualnim sportom, ne samo borilačkim, se slaže da su individualci od rođenja. Da bi čovek ostvario uspeh na jednom polju, mora nešto da žrtvuje na drugoj strani. Bilo da se radi o obrazovanju, sportu, umetnosti ili nečemu desetom, potrebno je mnogo truda i odricanja. 

17. Obzirom na sveopštu krizu u društvu, kako čovek treba da se bori da psihički i porodično ostane normalan i zdravstveno stabilan?

Da odvoji bitne probleme od nebitnih, da se okrene sebi i svojoj porodici i da se ne nervira oko stvari na koje ne može da utiče. Naravno, to ne znači da treba odustati od borbe da se situacija popravi, ali ako uđem u ovu priču verovatno ću završiti u zatvoru.

18. Koje su po tebi najvažije moralne vrednosti svakog čoveka, i da li znaš razliku između, kako je Njegoš definisao, čojstva i junaštva? Da li je skromnost vrlina ili mana?

Iskenost, poštenje i odgovornost. Naravno, čojstvo i junaštvo su osobine koje razdvajaju dečake od muškaraca.

Ime sam dobio po jednom od junaka Gorskog Vijenca, vojvodi Drašku Popoviću, pa mi je kodeks čojstva i junaštva poznat od malih nogu. Kako je Marko Miljanov u ,,Primjerima čojstva i junaštva” definisao, junaštvo je braniti sebe od zla drugoga, dok je čojstvo štititi drugoga od sebe.

Mislim da je skromnost vrlina. Naravno, ne treba otići u krajnost sa skromnošću i dozvoliti da se neko manje sposoban, ali hvalisav, probije na mesto koje smo zaslužili svojim radom i trudom.

19. Čime imaš nameru da se baviš po završetku sportske karijere?

Što se moje karijere tiče, ja sam još uvek samo ozbiljni rekreativac i pitanje je hoću li uopšte uploviti u profi vode. U svakom slučaju, planiram da se takmičim koliko god mi telo dozvoli.
Postoji mnogo stvari kojima se bavim mimo sporta, imam mnogo interesovanja i ni sam ne znam gde ću biti za pet godina.
Moja mlađa sestra Jelena i ja smo nedavno ušli u neki zajednički posao, nadam se da će biti nešto od toga u budućnosti.

20. Kako izgledaju trenuci opuštanja – koju muziku slušaš, gde izlaziš...

Ne izlazim previše, a i kada izađem više volim mirnija mesta. Verovatno su to prvi znaci da me stižu godine, šta znam. Što se muzike tiče, slušam svašta, najviše rok. Omiljena domaća grupa mi je Riblja Čorba. Obožavam i gusle, ne mogu da odlučim volim li više Đorđija Koprivicu ili Boška Vujačića.
Kada god ugrabim priliku otputujem negde, najčešće sa Marijom koja je ekspert da nađe aranžman za male pare. 

21. Tempo života diktira da svako od nas ne može da dovoljno vremena posveti svojoj porodici. Kako rešiti taj problem?

Za porodicu svaki čovek mora da nađe vremena. Devedesetih godina, moji roditelji su radili po dva, ponekad i tri posla, ali nikada se nisam osetio zapostavljenim sa njihove strane. Dešavalo se da moj otac radi i po 14 sati dnevno, ali za mene i Jelenu uvek nalazio vremena. Ni sam ne znam kako im je to polazilo za rukom, ali im se zbog toga divim. Imao sam presrećno detinjstvo, uprkos tome što su vremena bila jako teška i zauvek ću biti zahvalan svojim roditeljima na tome.

22. Imaš na raspolaganju deset dana da provedeš gde želiš i sa ljudima (osobom) kojom želiš. Gde bi otišao i pobegao od svih nas dosadnjakovića?

Otišao bih sa devojkom u Moskvu, ali se plašim da bi mi deset dana bilo malo. 

Kako ti se sviđa ideja da se barem putem jednog sajta/portala na ovaj način promovišu mladi, uspešni i čestiti ljudi, kad to u dovoljnoj meri ne rade javni servis i ostala sredstva javnog informisanja?

Mislim da je ideja sjajna. Pratim tvoj blog ,,Mangup se Zvezdare” od samog početka I želim da istraješ i u ovom projektu.

Koga predlažeš za našeg narednog sagovornika i zbog čega?

Duška Todorovića, takmičara MMA tima Sekutor. Iako je još uvek junior, osvojio je ,,Tesla challengers" turnir u seniorskoj konkurenciji, a u juniorskoj je prvak države u FILA greplingu (gi i no gi). Mislim da je, kao vrhunski sportista i sjajna osoba, odličan sagovornik za ovaj sajt.

NEMANJA MILOŠEVIĆ - profesionalni MMA borac

1. Kada bi u dve-tri rečenice trebalo da opišeš ko je Nemanja Milošević, šta bi rekao?

Nemanja Milosević, 23 godine,181cm visina, 84kg težina, profesionalni MMA borac, član BJJ kluba “Lutador” i “Kaizen MMA akademije”, završio Srednju školu unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici.

 

2. Kao dete si bio u situaciji da razmišljaš da počneš aktivno da se baviš nekim sportom. Kako se rodila ideja za MMA?

Kao klinac bavio sam se raznim sportovima, kako s loptom tako i bez nje. Priznajem - nisu mi išli, niti sam se pronalazio u njima. Onda sam upoznao mog velikog prijatelja Iliju Lončara koji me je uveo u celu ovu priču, kasnije upoznao s Dejanom Tešićem i tako je sve počelo.

3. U trenucima pre ulaska u borilište, u oktagon, o čemu razmišljaš?

U glavi prolazim kroz razne situacije koje me mogu snaći u toku meča, kako dobre tako i loše, uvek vidim sebe kako izlazim iz loših situacija i okrećem stvar u svoju korist .

4. Bez velikog odricanja nema uspeha, ni u sportu ni u životu. Ti si to dokazao. Šta si sve morao da žrtvuješ da bi bio vrhunski sportista?

Iskreno mislim da ja lično nisam ništa dokazao. Tek treba da učim i postanem bolji borac, godine su preda mnom, samo sam pokazao volju da učim. Nisam morao da žrtvujem ništa, ove stvari koje radim oduvek sam voleo, pa mi ništa ne pada teško. Jedino što ne provodim malo više vremena s voljenim osobama.

5. Ukoliko bi bio u prilici da budeš učitelj/mentor jednom mladom borcu, kakav bi bio tvoj pedagoški rad?

O ovome nikad nisam razmišljao jer su trenerski posao i posao borca totalno različiti. Trenerskim radom nemam nameru da se bavim narednih 15 godina. Nije isto kada svoju energiju usmeravam samo na sebe i kada treba da je usmerim na još 20 ljudi. Najbolji MMA treneri na svetu nikad nisu odradili MMA meč (imamo i puno primera u fudbalu, gde vrhunski treneri nikad nisu ni igrali fudbal ili nisu bili naročito uspešni).

            6. Obzirom na to da se i tvoj rođeni brat Marko takmiči, kao stariji i iskusniji da li mu daješ  savete i 

         ako nije tajna šta ga savetuješ?

Pomažem mu koliko god mogu, brzo kapira i ima poverenja u mene, tako da šta god mu pokažem znam da će lako usvojiti. Što se tiče nekog psihičkog aspekta, Marko je dosta zreliji od mene i odgovorniji kao osoba, tako da savete što se tiče života i društva mogu samo ja od njega da primam a ne on od mene.

7. Zbog čega nema medijske pažnje za tebe i tvoje kolege-borce?

Ima i više nego što treba. Danas je u Srbiji (a i svetu) najlakše postati poznat, za tako nešto potrebne su dve budale, prva koja ce da uradili nešto glupo, a drugo koja će to da objavi. Jednostavno sta misli neki MMA borac u Srbiji nije bitno uopšte (kao što sam već rekao, mali broj ljudi zna uopšte šta je MMA). Kad bih odgovarao na određena pitanja, dosta bi me ljudi omrzlo ili bih završio u zatvoru.

8. Po tvom mišljenju, kakav je profil ljudi koji se u Srbiji bave borilačkim veštinama?Imam svakakvih ljudi i razlog treniranja se vidi veoma brzo. Pojedini dođu kako bi se bolje snašli “na ulici”, jedni dođu kako bi smršali, drugi kako bi samo pričali da se bave time, dok oni pravi dolaze kako bi zaista naučili veštinu i možda se okušali kao takmičari. Poseban problem je to da veliki broj sportskih klubova u Srbiji tu samo da bi uzimao novac od ljudi. Tu su lažni šampioni, ne poraženi borci, priznati majstori. Imamo jednog Naneta, UFC šampiona, dovoljno je samo pogledati ga i znate koliko je sati (hahahahaha)....

9. Ne živi se samo u Beogradu i Novom Sadu. Kako vrhunski sport dovesti i u manja mesta i gradove u Srbiji?
Međusobna saradnja klubova, edukacija, zajednički treninzi i zajednički sparinzi. Srbija je mala zemlja i u sportu kao sto je MMA ne bi trebali da se takmičimo međusobno (jer mali broj ljudi zna šta je MMA a kamoli trenira - sad zamislite kako izgleda takmičenje medju takvom grupom), već da sarađujemo i naš kvalitet ispoljavamo preko granice. Znanje je tu da se podeli, a ne da se krije ili čuva. Baš iz tog razloga jer se saradnja potrebna, MMA nikad neće uspeti u Srbiji, ali to je već za neki drugi razgovor....

10. Da li znaš ko su po anketama idoli mladih u Srbiji? Ko su tvoji idoli, i ko bi trebalo da budu idoli mladih u Srbiji?

Naravno da znam ko su idoli: naučnici, pesnici, pravi sportisti, osobe koje su uz trud i vredan rad uspele u životu, kao što su Stanija, Marijana Mateus, Soraja, huligani i ostala bagra (hahahahaha). Svi vole da se proslave i obogate na brzinu i naravno da će se ugledati na osobe koje su uspele u tome. Zašto bi neko radio vredno i pošteno, kad može i drugačije.

11. Zbog čega se ne forsiraju mladi uspešni ljudi već se medijska pažnja usmerava na starlete, mediokritete željne samoreklamerstva i pevaljke sumljive inteligencije i morala?

Jednostavno - nikome nisu zanimljivi. Danas je popularana ta skraćenica “VIP”; svi znamo šta ona znači, ali je danas protumačena na bolestan način. Po meni “VIP” (osoba od velikog značaja) treba da bude recimo profesor na fakultetu, zatim lekar, naročito hirurg, naučnik... Zašto? Profesora treba poštovati kao VIP ličnost jer je zadužen za obrazovanje i usmeravanje mladih ljudi, od njegovih reči i dela zavisi ponašanje velikog broja generacija. Nasuprot tome, danas je “VIP” neka Soraja... Koga boli uvo šta ona ima da kaže i koje je njeno mišljenje, šta je to ona bitno uradila za omladinu i narod pa da se prati njena reč? Pre par meseci čitam da je za ženu dana proglašena Marijana Mateus. Naravno odmah sam iskoristio novine umesto WC papira, ali kako jedna zena koja je bukvalno ukrala prezime jednog vrhunskog sportiste (a nista drugo nije uradila od svog zivota), može biti proglašena za uspešnu ženu?

            12. Koje su po tebi najvažije moralne vrednosti svakog čoveka?

Poštenje i iskrenost. Mislim da ne treba govoriti zašto.

13. Šta se treba uraditi da bi popularnost tvog sporta barem primakla nekim popularnijim sportovima u Srbiji?

Iskreno MMA u Srbiji me ne interesuje, ovde nikad ništa nije uspelo, a kamoli nešto kao MMA. Da ga zabrane kao sto su pričali, ne bi me interesovalo. Sve dok funkcionišu klubovi u kojima treniram (Kaizen,Victory,BJJK Lutador) meni je odlično.

14. Kako gledaš na pokušaje "šatorske" organizacije nekih mečeva, gde je samo bitno da se napuni hala, odnosno proda što više ulaznica i zaradi što više para, a da kvalitetom onoga što se dešava u centru hale budu zadovoljni samo zaluđene tinejdžerke, a nikako pravi borci?

Ovo je česta pojava kod nas, svi žele novac na brzinu. Logika većine organizatora je “bolje da se organizuje dvanaest mečeva koji će se završiti za minut (dešava se kada je razlika između boraca u kvalitetu velika) nego sedam pravih. Takođe malo novca nude za meč a borci, pošto i ovako retko rade, prihvataju i to malo. Ne možete očekivati od čoveka koji ulaže svaki dinar u karijeru (kvalitetna ishrana, treneri, suplementacija i mnogo toga) da dođe i da radi meč za 300 eura, pa je organizatorima lakše da zovu nekog ko ima mnogo manje iskustva i znanja i da odradi meč samo kako bi popunio fightcard. Jednostavno - ljudima je cilj novac, a da bi došli do njega spremni su da gaze preko svojih uverenja i reči. Da napomenem da smo u Srbiji imali izjavljivanje ljubavi u ringu, prosidbu, sledeće je za očekivati seksualni odnos, a za godinu dana garantujem imaćemo i prvi porođaj u MMA ringu.

15. U vreme stare Jugoslavije, boks je bio najpopularnija borilačka veština. Kakvo mišljenje imaš o tadašnjim šampionima Parlovu, Benešu, braći Kačar, Anti Josipoviću, Azisu Salihu?

Velike legende sporta uopšte, šampioni pravi, svi oni znaju koliko im je bilo teško da dođu do vrha i postanu to što jesu.

16. Obzirom na sveopštu krizu u društvu, kako čovek treba da se bori da psihički i porodično ostane normalan i zdravstveno stabilan?

Samo da gleda svoja posla i svoje probleme, da se ne bavi tuđim stvarima i da ne pokušava da troši energiju na stvari koje ne može da promeni. Ljudi se opterećuju glupim stvarima i naravno da “puknu” posle određenog vremena.

17. Ko su ti uzori u sportu a ko van sporta?

Borci na koje se ugledam su Renan Barao,Gegard Mousasi, a van strunjača je to moj otac.

18. Da li je skromnost vrlina ili mana?

Po mom mišljenju je vrlina. U detinstvu su me učili da je trud jedina stvar vredna isticanja i ništa više. Kroz trud se vidi rad, upornost, odricanje i želja, stvari koje znače mnogo više od reči. Zamislite da treba da radim meč za mesec dana i taj period koristim kako bih pričao kako ću sigurno da pobedim, kako ću da uništim protivnika, meč dođe a ja dobijem neviđenje batine. Pojeo bih se od sramote. Kroz istoriju (sportsku ili političku) postoji veliki broj primera kako “lajavci” prolaze, na kraju nikad ništa ne urade.

19. Imaš na raspolaganju deset dana da provedeš gde želiš i sa ljudima (osobom) kojom želiš. Gde bi otišao i pobegao od svih nas dosadnjakovića?

Treba mi 9 mojih cimera,10 laptopova, jedan ruter, ne bi me bilo mesec dana, a kamoli deset.

20. Kako izgledaju trenuci opuštanja – koju muziku slušaš, gde izlaziš...

Igram igrice, igram ih od 1995 godine. Sećam se da mi je prva igrica bila “Prince of Persia”, a do sada sam igrao preko 200 igrica a prešao 70. Ne izlazim po klubovima i splavovima, ne privlači me takav način provoda, a gužve izbegavam.

21. Osim privatnog posla po kvalifikaciji, čime imaš nameru da se baviš po završetku sportske karijere?

Imao sam tu sreću da završim SSUP u Sremskoj Kamenici. Čim završim fakultet vraćam se ponovo na posao. Nadam se samo da će MUP imati razumevanja za sport kojim se bavim pošto fakultet (Kriminalističko policijska akademija) nije imala.

22. Kako ti se sviđa ideja da se barem putem jednog sajta/portala na ovaj način promovišu mladi, uspešni i čestiti ljudi, kad to u dovoljnoj meri ne rade javni servis i ostala sredstva javnog informisanja?

Mislim da radite pravu stvari, ali sam siguran da znate da će vam ruke biti pune posla.

Koga predlažeš za jednog od naših narednih sagovornika i zbog čega?

Predlažem Dejana Ilića. Dejan je bivši kondicioni trener FK Partizan, a trenutno je kondicioni trener u Valjadolidu. Dejan je velika osoba i odličan sportiski stručnjak. On se uklapa u moto vašeg web sajta.

Hteo bih za kraj samo da se zahvalim ljudima koji mi pomažu u karijeri BJJK Lutador, Kaizen MMA Akedemiji, Victory Novi Sad, Leon Strong gym-u i naravno porodici.