Dejan Ilić - fudbalski trener i pedagog

1. Da se u Srbiji cene, poštuju i promovišu ljudi kao što si ti, ovo pitanje bi bilo neumesno, ali pošto nije tako - ko je Dejan Ilić?

Rođen sam u Beogradu pre skoro 43 godine. Tu sam završio školu, studirao, oženio se… Tu su mi se i deca rodila. Trenutno živim i radim u Španiji, a živeo sam još i u Rusiji, Slovačkoj, čak i u Americi. Volim da čitam, pišem, upoznajem svet. Volim da sam u društvu pametnih ljudi.

2. Kao dete si bio u situaciji da razmišljaš da počneš aktivno da se baviš nekim sportom. Znamo da si sada u svetu fudbala, ali šta je prethodilo tome?

Čini mi se da sam se oduvek bavio nekim sportom. Koliko me sećanje služi, prvo sam se bavio karateom i plivanjem, zatim vrlo kratko fudbalom, igrao sam čak i odbojku, ali ozbiljno i predano sam trenirao jedino atletiku i to u AK Partizan. Počeo sam kao skakač u dalj, ali sam se brzo prebacio na desetoboj. Kao junior sam bio dva puta bronzani na prvenstvima SFRJ, čak imam i jedan nastup za reprezentaciju.

3. Ukoliko bi trebalo da neutralno, koliko je god to moguće, oceniš sebe kao pedagoga, šta bi sebi zamerio, šta bi unapredio a čime se ponosiš?

Tokom svoje trenerske karijere, koja traje preko 20 godina, prolazio sam kroz razne faze. Ranije sam bio mnogo strožiji i zahtevniji, nekad krut i nefleksibilan. Neke svoje stavove sam znao da branim previše tvrdoglavo. Sada sam umereniji, sa mnogo više razumeanja i tolerancije. To valjda ide sa iskustvom.Ponosan sam na to, što pre ili kasnije, ostvarim svaki cilj koji zacrtam. Da li je to upornost ili sreća, ne znam.

4. Koliko vremena posvećuješ edukaciji u okviru svog posla?

Nekada sam jako puno čitao, išao na seminare, kongrese, posećivao poznate evropske klubove i gledao na koji način rade, komunicirao sa najpoznatijim kondicionim trenerima… Još uvek imam naviku da čitam, uglavnom stručnu periodiku, ali dosta vremena provodim u razmišljanju, tj pronalaženju novih puteva za rešavanje starih problema. To traganje smatram najvažnijim aspektom svake edukacije.

5. Pre 20 godina, igrač u proseku po utakmici istrci 7-8 km a danas 13 do 14 km. Šta je toliko uticalo na rast fizičkih performansi, da li je napredak postignut u okviru nutricionizma, načina rada sa fudbalerima, zbog boljih fizičkih predispozicija mladih ili nešto što nije povezano sa sportom?

Podatak koji ste izneli nije u potpunosti precizan. Igrač prosečno po utakmici prosečno pređe ( u zavisnosti od pozicije u timu ) od 10 do 12km. Manje od 50% svih kretanja na utakmici spada u trčanje. Ono što razlikuje vrhunske ekipe od onih prosečnih, je intenzitet. Naime, daleko je veća distanca pređena u zoni visokog i maksimalnog intenziteta. Razlozi su mnogobrojni. Danas se mnogo veća pažnja posvećuje pravilnom doziranju opterećenja, kvalitetnom oporavku, naravno i pravilnoj ishrani i suplementaciji.

I selektivni modeli su drugačiji, tako da veština baratanja loptom nije vise presudni faktor, već mnogobrojni fiziološki, motorički i psihološki parametri.

6. Po tvom mišljenju, kakav je profil ljudi koji se Srbiji “trče za bubamarom"?

Fudbal se igra gotovo svuda. Ne znam pouzdano, ali verujem da i najmanje selo u Srbiji ima fudbalski teren. Da bi dali precizan odgovor na pitanje: Koji je profil ljudi koji u Srbiji igraju fudbal?, potrebno je neko ozbiljnije istraživanje, a ne zaključivanje na osnovu ličnog utiska. Da ipak pokušam da dam odgovor u šaljivom tonu: Došli divlji i isterali pitome.

Kada sam bio dečak, znalo se ko se u razredu bavi kojim sportom. Fudbal su igrali uglavnom odlični đaci. Danas ni ne idu u školu, već završavaju vanredno ( i to ko zna gde ), čime ostaju zauvek hendikepirani i u socijalnom i u emotivnom smislu ( da ne pominjem obrazovanje ) za najviše domete.

7. Iz tvog iskustva, koliko menadžeri a koliko roditelji mogu da pozitivno ili negativno utiču na karijeru mladog fudbalera?

Nemam skoro nikakava iskustva ni sa roditeljima ni sa menadžerima, budući da sam uvek radio sa seniorima, a menadžera nikada nisam imao. Gledajući sa strane, verujem da imaju jako veliki uticaj. Na kraju krajeva, u Srbiji se oduvek govorilo: Posmatraj dete i znaćeš kakav mu je roditelj, tako da sve pozitivne i negativne pojave koje vidimo kod igrača, možemo povezati sa njegovim ( kućnim ) vaspitanjem.

8. U trenucima pre početka važne utakmice, o čemu razmišljaš?



To se vremenom menjalo. Dok sam radio u srpskom fudbalu, jedine velike utakmice su bile protiv Crvene Zvezde i one evropske. Moram da priznam da sam tada često imao problem kao što su ubrzan rad srca, pojačana nervoza, anksioznost itd.

Danas sam se potpuno adaptirao i prilično sam miran. Pošto je moj deo posla zagrevanje ekipe pred utakmicu, trudim se da to uradim koncentrisano i da svojom mirnoćom smanjim eventualnu tremu kod igrača, koja je česta, pogotovo kod mlađih.

9. Da li je u pitanju mentalitet, stil života ili nešto treće, ali naš fudbal je definitivno "sporiji" od Španskog. Zbog čega?

Odgovor je jednostavan: slaba liga. U bilo kom poslu, jedna od stvari koje nas teraju da napredujemo, da radimo na sebi, da se usavršavamo je upravo konkurencija, a ona je u Srbiji slaba. Da dam jedan primer. Partizan, kao naša najbolja ekipa, sa svojim igračkim kvalitetom, bez problema može da igra u španskoj Primeri. Ali u ovom trenutku, tvrdim, borili bi se za opstanak u Segundi i to upravo zbog brzine i intenziteta na koji nisu navikli. Nije reč o tome da li oni to mogu ili ne. Mogu. Naši igrači igraju u najvećim evropskim klubovima, ali samo oni koji su uspeli da se adaptiraju upravo na brzinu i intenzitet.

10. Upoznat si da je fudbal u Srbiji u svakom vidu krize. Nekada se na stadione odlazilo da bi se navijalo, radovalo ili tugovalo zbog rezultata, a danas to nije slučaj. Kakav je osećaj igrati na Santigo Bernabeu kada na utakmicu dodje u proseku od 50.000 do 60.000 navijača koji su tu samo da bi bodrili svoj klub?



Osećaj je, naravno, fantastičan, ali je još lepši osećaj kada moja supruga obuče deci dresove naše ekipe i ode na taj isti stadion pomešana u metrou sa navijačima Reala, uredno uđe na stadion i sedne na svoje mesto okružena opet navijačima Reala, raduje se svakom golu koji damo i sve to bez bojazni da će se njoj ili deci bilo šta desiti.

Dok sam radio u Partizanu, moja deca nisu bila ni na jednoj utakmici.

11. Koliko god ovo pitanje surovo zvuči, ali moram ga postaviti. Da li vredi biti navijač pravi, iskreni navijač u Srbiji, obzirom na sve što se dešava u našem fudbalu? (objašnjenje koje neće ući u razgovor – ukoliko se priča da se unapred zna ko će pobediti, ukoliko postoje sistemi 3 za 3, ukoliko se uveliko priča da se zna ko će biti šampion, postoji veliko mešanje političara i tajkuna u rad klubova, da li mlad čovek treba da troši energiju, volju i snagu da navija za bilo koji fudbalski klub ili da se okrene nečem drugom)? 
    Odgovor je DA.

Ne navija se za neki klub zbog interesa niti bi dešavanja u ili oko fudbala trebalo da utiču na nečije opredeljenje da li će da navija ili ne. Za nekog navijaš bezuslovno: i kad pobeđuje i kada gubi.

Na kraju krajeva, nadamo se svi da će se sve negativne pojave jednog dana iskoreniti, a jedini koji mogu da donesu te promene su upravo ti: pravi, iskreni navijači.

12. Da li su nagrade merilo kvaliteta? Ovo pitam zog toga što smo svesni činjenice da nas imena nekih "najuspešnijih" i "najboljih" u godini poprilično iznenade. Konkretno, čini mi se da je Miroslav Đukić očigledan primer takvih nepravdi. Da li se slažeš?

Nezgodno je sa tim nagradama. Čini mi se da ne postoje jasni kriterijumi, te je mogućnost greške prilična. Sa druge strane, prave nagrade trener dobija na terenu, sa svojom ekipom. Ta priznanja mu niko nikad ne može oduzeti.

13. Osim nepravdi usled kojih se više ceni podobnost nego kvalitet i trud, postoje i one sportske nepravde. Poštovaoci fudbala pamte onaj čuveni gol od Valensije. Da ne solim ranu, kako se boriti protiv takih nepravdi.
    
    

    

To jeste bila velika sudijska greška, ali ne želim da verujem da je bila plod namere ili nekog plana. Jednostavno, sudija se nije snašao. Taj sudija je mlad, ovo mu je prva sezona u Primeri. Osećaj nepravde stoji, ali to su stvari koje se u sportu svakodnevno dešavaju. Po mom mišljenju, potrebno je da trener ima mogućnost da zatraži da se na licu mesta pregleda snimak i ustanovi da li je bilo greške ili ne i u skladu sa tim potvrdi ili poništi ranija odluka.

14. Zbog čega postoji veliki otpor uvođenju savremenih tehnologija u deljenje pravde na fudbalskim terenima? Da li je "oko velikog brata" smetnja raznim mahinacijama?

Ovo pitanje je više za one koji se bave teorijama zavere, ja na taj način ne razmišljam. Smetnja mahinacijama može da bude za neke logičan odgovor, ali je za mene mnogo logičnije skupa oprema i nemogućnost da se na svim stadionima stvore isti uslovi.

Ipak verujem da će vrlo brzo, tehnologija koja se već koristi u nekim sportovima, primeniti i u fudbalu. Za početak, samo na najvećim takmičenjima tipa Svetsko prvenstvo ili Liga šampiona.

15. Kao neko ko je detinstvo proveo u Beogradu, tamo gde te karijera dovede da li donosiš i šmek sa beogradske kaldrme, tačnije sa čime što je prepoznatljivost Beograda upoznaješ svoje kolege u inostranstvu?

Time što sa velikim ponosom i ljubavlju pričam o svom gradu. A imam čime da se ponosim i o čemu da pričam.

Biti Beograđanin nije geografsko poreklo, već stanje. Simbol Beograda su raširene ruke, osmeh, šmek, diskretni cinizam, ponekad i drskost. To ne može da se nauči. Sa time se čovek rađa, kao sa klempavim ušima. Jednim pogledom se prepozna. Nole je Beograđanin. Duda Ivković je Beograđanin. Sale Đorđević, Igor Milanović… To su ljudi koje Španci jako dobro znaju i pred kojima stoje mirno.

16. Obzirom da nisi konstantno u Srbiji, da li znaš ko su po anketama idoli mladih u Srbiji? Ko su tvoji idoli, i ko bi trebalo da budu idoli mladih u Srbiji?

Nisam konstantno u Srbiji, ali pratim redovno šta se sve dešava, sa većom ili manjom pažnjom.

Ne znam za ankete, ali pretpostavljam da su idoli oni kojih bi se moja generacija stidela. Nekada se znalo ko sluša Bitlse, a ko Stonse. Ko Čorbu, a ko Dugme. Narodnjake nismo uzimali u obzir. To je bio blam. Bojim se da je danas situacija izmenjena na gore. Mi u stvari ne treba da se stidimo raznih kvazi idola, već sami sebe, jer smo ih sami stvorili. Nije kriv pacov što je pacov, već onaj što nas ubeđuje da je to u stvari mačka. A ako ja u to još i poverujem, i dalje ne znači da je pacov mačka, nego samo da sam ja glup.

17. Zbog čega se u Srbiji (osim Novaka Đokovića) medijski ne forsiraju mladi uspešni ljudi već se medijska pažnja usmerava na starlete, mediokritete željne samoreklamerstva i pevaljke sumljive inteligencije i morala?

To je pitanje za urednike medija. Mislim da oni nisu svesni da njihova uloga nije da povećaju gledanost ili čitanost tako što će na naslovne strane da stave tragove koji obično ostaju na toalet papiru nakon upotrebe, već da edukuju ili bar usmeravaju svoje konzumente ka pravim vrednostima. E sad, ima i onih koji veruju da su pomenuti tragovi prave vrednosti, ali to je već dublji problem.

18. Ko su po tebi najveće fudbalske legende u svetu i kod nas, i sa aspekta fudbalske veštine ali i ljudskosti i morala?

Sa aspekta fudbalske veštine svakako Leo Mesi u svetu, a kod nas Saša Ilić. Sa aspekta ljudskosti i morala morao bih da zađem u neku drugu oblast.

Šalu na stranu, svuda ima dobrih i loših ljudi, pa i u fudbalu. Tokom svoje karijere upoznao sam neke stvarno divne ljude za koje mogu da kažem da mi je čast što ih poznajem,ali ne bih nikoga da izdvajam posebno.

19. Obzirom na sveopštu krizu u društvu, kako čovek treba da se bori da psihički i porodično ostane normalan i zdravstveno stabilan?

Možda bi trebalo da se okrene sebi i svom duhovnom razvoju. Kažu psiholozi da je stvaralaštvo pouzdan lek, a ja bih dodao i bavljenje filozofijom. Fliozofija nas prema problemima postavlja kao posmatrača i tumača, a ne kao žrtvu. Prema stvarnosti se treba odnositi nepristrasno, kao da se nekom drugom dešava. Kao da je u pitanju kiša koja pada bez obzira na našu volju. Naša volja je da li ćemo da u kiši vidimo poeziju, ili ćemo samo da kisnemo.

20. Da li je skromnost vrlina ili mana?

Mana je ukoliko služi za skretanje pažnje na sebe ( znam neke koji se hvale sopstvenom skromnosti ), a vrlina je ukoliko je nenametljiva i prirodna.

21. Koje su po tebi najvažije moralne vrednosti svakog čoveka?

U srednjem veku je postojao viteški kodeks, koji je imao 11 tačaka i koga je bilo sramota ne pridržavati se. Ukoliko bi neko prekršio bilo koju, bivala bi mu oduzeta viteška čast.

Odredbe su bile primerene vremenu: brani crkvu, voli domovinu, poštuj i brani slabije, ne laži , budi velikodušan prema svima, ali i ne pokazuj milost prema neprijatelju, nikad ne ustukni sa bojnog polja itd.

Iako su davno prošla vremena vitezova, neke tačke su primenjive i danas, ali ja bih probao da ih sve svedem pod jednu:Budi pošten.

22. Kako ti se sviđa ideja da se barem putem jednog sajta/portala na ovaj način promovišu mladi, uspešni i čestiti ljudi, kad to u dovoljnoj meri ne rade javni servis i ostala sredstva javnog informisanja?

Koga predlažeš za našeg narednog sagovornika i zbog čega?

Ideju u potpunosti podržavam i sa velikim zadovoljstvom i ponosom sam učestvovao. Želim vam da istrajete.

Za vašek narednog sagovornika predlažem Damjana Martinovića, akademskog slikara i asistenta na Akademiji Klasičnog Slikarstva u Sremskoj Kamenici pri Univerzitetu Edukons, a zašto, reći će vam on sam u 22 priče.

Poruka za nas u Srbiji:Verujte prvo da dobro postoji, a zatim da vredi boriti se za dobro u sebi i oko sebe. I na kraju: Borite se!

Nemanja Milošević

Nikola Ćeranić