Draško Popović - karatista i novinar

1. Kada bi u dve-tri rečenice trebalo da opišeš ko je Draško Popović, šta bi rekao?

Rođen sam 31. maja 1987. godine u Beogradu. Porodica mi je poreklom iz Šavnika, pa se može reći da sam terazijski Crnogorac. Završio sam Vojnu gimnaziju i student sam četvrte godine Pravnog fakulteta u Beogradu. Član sam Kaizen MMA akademije i kjokušin-kan tima Mas Ojama, zaposlen u Sportskom žurnalu u redakciji borilačkih sportova.

2. Kao dete si bio u situaciji da razmišljaš da počneš aktivno da se baviš nekim sportom. Kako se rodila ideja za baš ovaj sport?

U ranom detinstvu sam bio bolešljivi debeljko bez samopouzdanja. Želeo sam da naučim da se branim, jer sam bio jedan od najslabijih dečaka u razredu, pa sam krenuo na karate.
Šotokan karate sam trenirao šest-sedam godina pre nego što sam dobio crni pojas, a bavio sam se i gođu rju stilom nešto više od tri godine.
Povreda noge me je udaljila od treninga na skoro godinu dana, a tada je Mark Lajhner otvorio Kaizen MMA akademiju, čiji sam član nešto duže od četiri godine.
Ipak, nisam potpuno odustao od karatea, pa sam prošle godine krenuo kod mog prijatelja Žarka Dukića na kjokušin. 

3. Da li je to čime se ti baviš veština ili sport?

Nisam ljubitelj stroge podele na borilačke veštine i sportove. Sport je borilačka veština sankcionisana pravilima, koji je najbolji način da svoju veštinu testiramo u situaciji koja je jako bliska realnosti.
Ono čime se ja bavim (MMA i kjokušin karate) jesu sportovi, ali su za mene i borilačke veštine. Često se praktikanti ,,borilačkih veština” kriju iza tog naziva jer nemaju hrabrosti da se okušaju na sportskom takmičenju, pa se pravdaju kako neće da izlaze u ring gde ne smeju da koriste svoje smrtonosne zahvate. Dešava se i da omalovažavaju sportove jer, kako kažu, čim se uvedu ograničenja veština trpi jer su zabranjene brojne efikasne tehnike. Pri tome često prećute da oni sami ne rade ni sparinge na treninzima i da pojma nemaju kako izgleda realna borba, pa tako nemaju nikakva prava da ocenjuju šta je primenjivo a šta nije.
Naravno, to ne znači da svi koji se bave borilačkim sportovima treba i da se takmiče.

4. Zbog čega je borilački sport ili sport uopšte važan za mentalno i fizičko odrastanje mladih?

Kao mali sam imao velikih zdravstvenih problema. Bio sam plućni bolesnik, bolovao sam od opstruktivnog bronhitisa i ni sam ne znam koliko sam nedelja i meseci proveo u bolnicama. Do četvrtog razreda osnovne škole sam bio oslobođen fizičkog, bio sam slabašni debeljko koji je imao problema i da se popne stepenicama do petog sprata. Pored zdravstvenih problema, samopouzdanje mi je bilo na jako niskom nivou.
Sa jedanaest godina sam počeo da tereniram karate i sviram trubu. Verujem da su i jedno i drugo presudno uticali na to da, od tog trenutka, više nikada nisam imao disajnih problema. Pumpicu, bez koje nisam smeo da izađem ni do prodavnice, više nikada nisam upotrebio.

5. Ukoliko bi bio u prilici da budeš učitelj/mentor jednom mladom borcu, kakav bi bio tvoj pedagoški rad?

Proći će dosta vremena pre nego što ću moći da budem mentor nekome. Ja još uvek imam mnogo da učim, pa za sada ne razmišljam o tome da svoje znanje prenosim mladima. Pokazati neku tehniku ili voditi trening je jedno, ali za pedagoški rad sa mladim borcima mi je još uvek prerano. 

6. Ne živi se samo u Beogradu i Novom Sadu. Kako vrhunski sport dovesti i u manja mesta i gradove u Srbiji?

Postoje klubovi u manji mestima i gradovima čiji borci postižu odlične rezultate. Ukoliko se treneri i takmičari stalno usavršavaju, saradjuju sa ostalim klubovima, posećuju seminare boraca i trenera koji često dolaze u Srbiju, rezultati neće izostati.
Mislim da je tim Konstriktor iz Kule koji vodi Dejan Tešić odličan primer za to.

7. Zbog čega nema medijske pažnje za tebe i tvoje kolege-borce?

Pitanje je koliko sami borci mogu imati koristi od prevelike medijske pažnje. Život borca je široj publici prilično dosadan, sve se svodi na treninge, jelo i odmor. Većina sportista, ne samo boraca, koji uživaju veliku medijsku pažnju je uglavnom to ,,zaslužila” ponašanjem van terena.
Mnogi vrhunski borci i UFC šampioni često ističu kako im medijska pompa smeta i da im je to ponekad teže od same borbe. 

8. Po tvom mišljenju, kakav je profil ljudi koji se u Srbiji bave borilačkim veštinama?

Kao i u svemu, ima nas raznih. Lično, imam odlična iskustva sa ljudima iz srpskog borenja, mada ima i onih sa kojima ne želim nikakav kontakt.

9. Kako gledaš na to da se ne radi baš isto u svim klubovima (karate, kik-boks, ...), pojedini klubovi dozvoljavaju neka svoja pravila u treniranju – umesto u adekvatnoj opremi (koja se u najprostijoj verziji svodi na majicu i šors), negde je poenta trenirati u što markiranijim trenerkama i što markiranijim patikama. Da li je to manjak autoriteta trenera ili svesno izigravanje pravila ili nešto treće?

Razumem zašto koristiš markirane patike kao metaforu, i siguran sam da je ovde u pitanju manjak autoriteta trenera, koji nisu u stanju da objasne članovima da se neka pravila moraju poštovati. Nekada su treneri nezainteresovani, nekada žele da samo uzmu članarinu, a moguće je i da nemaju petlje da se suprotstave ,,batici”. Nikada nisam trenirao u takvim klubovima, a na mestima gde treniram ovakve osobe se ne zadržavaju.

10. U vreme stare Jugoslavije, boks je bio najpopularnija borilačka veština. Kakvo mišljenje imaš o tadašnjim šampionima Parlovu, Benešu, braći Kačar, Anti Josipoviću, Azisu Salihu? Većina tadašnjih šampiona doživela je lični krah po završetku karijere. To se desilo i zbog neprofitabilnosti boksa kao sporta u našoj zemlji, ali i zbog raspada bivše nam države. Da li misliš da se zavesa zaborava može navući i na sadašnje šampione kad završe karijeru?

Svi koje si naveo su veliki šampioni, umetnici u ringu. Žao mi je što oni, a ni naši legendarni rvači, nemaju prave naslednike.Što se kraha po završetku karijere tiče, čak i mnogi NBA igrači su ubrzo bankrotirali, a cifre koje oni zarađuju su neverovatne. Mislim, mada možda nisam u pravu, da je problem u tome što sportisti, dok su mladi, ne razmišljaju o tome da svaka sportska karijera ima rok trajanja i da trba živeti i nakon što okače rukavice o klin.

11. Da li znaš ko su po anketama idoli mladih u Srbiji? Ko su tvoji idoli, i ko bi trebalo da budu idoli mladih u Srbiji?

Mogu da pretpostavim. Uzor mladima bi pre svega trebali da budu ljudi iz njihovog okruženja, a tu posebno mislim na roditelje.
Imam zaista mnogo uzora ali jedini pravi idol mi je moj otac Darko, koji je nažalost preminuo pre šest godina. I danas se trudim da sve što radim radim tako da njega učinim ponosnim, a tako će verovatno biti dok sam živ.

12. Zbog čega se ne forsiraju mladi uspešni ljudi već se medijska pažnja usmerava na starlete, mediokritete željne samoreklamerstva i pevaljke sumljive inteligencije i morala?

Ma koliko bih voleo da prebacim odgovornost na medije koji nas zasipaju smećem u vidu rialiti programa, grozne muzike i tako dalje, ipak je tržiste to koje odredjuje šta ćemo gledati. Da dva miliona ljudi ne gleda Farmu, ne bi nas toliko bombardovali takvim programima.
U situaciji u kojoj je naša zemlja danas, taktika ,,Hleba I igara” savršeno funkcioniše. Umesto da se pitaju šta bi moglo da se promeni na bolje, ljudi brinu da li je Era zveknuo maloletnicu i na koga će skočiti Soraja. Medijski program je samo jedan od odraza našeg društva koji se meni lično ni najmanje ne dopada.

13. Nameštanja u svakom sportu ima. Koliko je sport kojim se ti baviš imun na to, i kako reaguješ na nepravdu (kao u životu tako i na sportskom borilištu)?

Što se kjokušin karatea tiče, prilično sam siguran da nameštanja nema jer je ovo ipak amaterski sport. Pristranih sudija ima, kao i u svakom sportu, ali nameštanja u pravom smislu teško.
Što se MMA tiče, u ozbiljnim organizacijama nameštanja su retkost, ali postoji mnogo problematičnih odluka sudija. Razloga je mnogo, ovo je još uvek mlad sport pa nema ni dovoljno edukovanih sudija, ali često su neki borci nepravedno favorizovani.
U poslednje vreme spekuliše se da je u Japanu bilo mnogo nameštaljki. Verujem da tu ima istine, ali nisam siguran koliko je to zaista bilo rasprostanjeno.
Šatorske turnire i nastupe Bob Sapa i sličnih je bolje da ne komentarišem, jer to sa spotrom nema blage veze.

Što se nepravde tiče, sve zavisi od situacije, nekada mirno a nekada jako burno. Što se sporta tiče, imao sam sreće pa nije bilo većih nepravdi.

14. Kako gledaš na pokušaje "šatorske" organizacije nekih mečeva, gde je samo bitno da se napuni hala, odnosno proda što više ulaznica i zaradi što više para, a da kvalitetom onoga što se dešava u centru hale budu zadovoljni samo zaluđene tinejdžerke, a nikako pravi borci?

Zaboravio si još jedan bitan motiv – nazovi borci organizuju mečeve za nepostojeće titule protiv rivala koji im ili nisu dorasli, ili su plaćeni da padnu. Naslušao sam se priča o titulama u UFC jugozapadne Srbije, Kombat martial arts, stilovi karatea nastali pre tri dana gde u kategoriji ponekad i nema dva takmičara, nekim verzijama boksa za koje niko nije čuo...
Mislim da nema potrebe da obrazlažem kako gledam na to. Trudim se da svima koji još uvek ne umeju da razlikuju sport od cirkusa ukažem na to, da ne bacaju pare i vreme na nešto što ne vredi i da ne poistovećuju Miloševića, Veličkovića i ostale prave borce sa Nanetom i ekipom.

15. U trenucima pre ulaska u borilište, o čemu razmišljaš?

Uglavnom mi polazi za rukom da se pred meč potpuno isključim jer je tada prekasno za sastavljanje taktike. Nemam problema sa tremom jer sam još kao dete dosta nastupao (svirao sam trubu i često se takmičio), ali uvek postoji mala doza straha, pa se trudim da ne razmišljam o samoj borbi. Uvek zamišljam kako sa tatamija izlazim kao pobednik, ali ne i o načinu na koji sam pobedio.

16. Individualni ili ekipni sport – kod individualaca sve zavisi od tebe, ali kod ekipe to nije tako. U ekipi može da budu svi vrhunski "igrači" a da ekipa bude najgora. Da li je čovek po rođenju ima predispoziciju da bude "solista" ili ne i šta sve mora da žrtvuje da bi postao vrhunski sportista?

I u individualnom sportu tim je jako bitan jer iza uspeha stoje i treneri, sparing parneri i tako dalje. Ipak, postoje ljudi kojima odgovara da u samom meču drže sve konce u svojim rukama, a takav sam i sam. Nisam se pronašao ni u jednom ekipnom sportu, a većona mojih prijatelja koji se bave individualnim sportom, ne samo borilačkim, se slaže da su individualci od rođenja. Da bi čovek ostvario uspeh na jednom polju, mora nešto da žrtvuje na drugoj strani. Bilo da se radi o obrazovanju, sportu, umetnosti ili nečemu desetom, potrebno je mnogo truda i odricanja. 

17. Obzirom na sveopštu krizu u društvu, kako čovek treba da se bori da psihički i porodično ostane normalan i zdravstveno stabilan?

Da odvoji bitne probleme od nebitnih, da se okrene sebi i svojoj porodici i da se ne nervira oko stvari na koje ne može da utiče. Naravno, to ne znači da treba odustati od borbe da se situacija popravi, ali ako uđem u ovu priču verovatno ću završiti u zatvoru.

18. Koje su po tebi najvažije moralne vrednosti svakog čoveka, i da li znaš razliku između, kako je Njegoš definisao, čojstva i junaštva? Da li je skromnost vrlina ili mana?

Iskenost, poštenje i odgovornost. Naravno, čojstvo i junaštvo su osobine koje razdvajaju dečake od muškaraca.

Ime sam dobio po jednom od junaka Gorskog Vijenca, vojvodi Drašku Popoviću, pa mi je kodeks čojstva i junaštva poznat od malih nogu. Kako je Marko Miljanov u ,,Primjerima čojstva i junaštva” definisao, junaštvo je braniti sebe od zla drugoga, dok je čojstvo štititi drugoga od sebe.

Mislim da je skromnost vrlina. Naravno, ne treba otići u krajnost sa skromnošću i dozvoliti da se neko manje sposoban, ali hvalisav, probije na mesto koje smo zaslužili svojim radom i trudom.

19. Čime imaš nameru da se baviš po završetku sportske karijere?

Što se moje karijere tiče, ja sam još uvek samo ozbiljni rekreativac i pitanje je hoću li uopšte uploviti u profi vode. U svakom slučaju, planiram da se takmičim koliko god mi telo dozvoli.
Postoji mnogo stvari kojima se bavim mimo sporta, imam mnogo interesovanja i ni sam ne znam gde ću biti za pet godina.
Moja mlađa sestra Jelena i ja smo nedavno ušli u neki zajednički posao, nadam se da će biti nešto od toga u budućnosti.

20. Kako izgledaju trenuci opuštanja – koju muziku slušaš, gde izlaziš...

Ne izlazim previše, a i kada izađem više volim mirnija mesta. Verovatno su to prvi znaci da me stižu godine, šta znam. Što se muzike tiče, slušam svašta, najviše rok. Omiljena domaća grupa mi je Riblja Čorba. Obožavam i gusle, ne mogu da odlučim volim li više Đorđija Koprivicu ili Boška Vujačića.
Kada god ugrabim priliku otputujem negde, najčešće sa Marijom koja je ekspert da nađe aranžman za male pare. 

21. Tempo života diktira da svako od nas ne može da dovoljno vremena posveti svojoj porodici. Kako rešiti taj problem?

Za porodicu svaki čovek mora da nađe vremena. Devedesetih godina, moji roditelji su radili po dva, ponekad i tri posla, ali nikada se nisam osetio zapostavljenim sa njihove strane. Dešavalo se da moj otac radi i po 14 sati dnevno, ali za mene i Jelenu uvek nalazio vremena. Ni sam ne znam kako im je to polazilo za rukom, ali im se zbog toga divim. Imao sam presrećno detinjstvo, uprkos tome što su vremena bila jako teška i zauvek ću biti zahvalan svojim roditeljima na tome.

22. Imaš na raspolaganju deset dana da provedeš gde želiš i sa ljudima (osobom) kojom želiš. Gde bi otišao i pobegao od svih nas dosadnjakovića?

Otišao bih sa devojkom u Moskvu, ali se plašim da bi mi deset dana bilo malo. 

Kako ti se sviđa ideja da se barem putem jednog sajta/portala na ovaj način promovišu mladi, uspešni i čestiti ljudi, kad to u dovoljnoj meri ne rade javni servis i ostala sredstva javnog informisanja?

Mislim da je ideja sjajna. Pratim tvoj blog ,,Mangup se Zvezdare” od samog početka I želim da istraješ i u ovom projektu.

Koga predlažeš za našeg narednog sagovornika i zbog čega?

Duška Todorovića, takmičara MMA tima Sekutor. Iako je još uvek junior, osvojio je ,,Tesla challengers" turnir u seniorskoj konkurenciji, a u juniorskoj je prvak države u FILA greplingu (gi i no gi). Mislim da je, kao vrhunski sportista i sjajna osoba, odličan sagovornik za ovaj sajt.